Evo o čemu je bilo reči: poljoprivredni prizvođači često imaju problem da shvate zašto im se na otkupu njihove pšenice, kukuruza ili druge robe prilikom predaje ukoliko je vlaga veća nego što je dozvoljeno po SRBS-u ne skida samo razlika u vlagi neko je to uvek nešto malo veći procenat. Pošto su ovi procenti bili različiti i na otkupnom listu moga oca, a njemu to nije bilo jasno, uzeo sam papir i olovku i počeo da računam.

Za početak postavimo jednostavan matematički problem iz prakse:

Za koliko će se procenata smanjiti masa količine pšenice vlažnosti 17%, ako pšenicu osušimo na 14%.

Neko bi po automatizmu rekao da je to 3%, ali na žalost mnogih zemljoradnika to nije tako. Tačan odgovor ćemo potražiti u među rešenjima zadataka iz proporcije.

Izrazimo početnu količinu pšenice preko zbira suve materije pšenice i vlage u njoj:

Kp = S + Mvp

Kp – ukupna početna količina vlage 17%
S – masa suve materije
Mvp – masa počene količine vlage 

Isto uradimo i za dobijenu količinu ali sa vlagom 14%:

Kd = S + Mvd

Kd – dobijena ukupna količina pšenice
S – masa suve materije
Mvd – masa krajnje količine vlage

Ono što znamo je da se količina suve materije nikad ne menja. Ovo nam je zajednička promenljiva u ove dve jednačine, pa ćemo je iskoristiti da dobijenu količinu pšenice izrazimo u zavisnosti od početne količine i od njihovih vlažnosti.

Ako sa Vp označimo vlažnost početne količine pšenice izražene u procentima, tada masu vode možemo napisati kao:

Mvp = Kp * Vp/100

Vp – početna vlaga izražena u procentima (u našem slučaju 17%)

a količinu suve materije kao:

Kp = S + Kp * Vp / 100 => S = Kp * (1 – Vp / 100)

isto možemo napisati i za suvu materiju u dobijenoj količini pšenice (ali sa njenom vlagom):

Kd = S + Kd * Vd / 100 => S = Kd * (1 – Vd / 100)

Vd – krajnja vlaga izražena u procentima (u našem slučaju 14%)

Izjednačimo sad ove dve suve materije :

Kp * (1 – Vp / 100) = Kd * (1 – Vd / 100)

i napišimo izraz za dobitnu količinu pšenice u funciji od početne količine:

Kd = Kp * (1 – Vp /100) / (1 – Vd / 100)

Količina vode koja je isparila može se izraziti kao razlika početne i dobijene količine:

Kp – Kd = Kp – Kp * (1 – Vp / 100) / (1 – Vd / 100)

Kp – Kd = Kp – Kp * ((100 – Vp) / 100) / ((100 – Vd) / 100)

Kp – Kd = Kp – Kp * (100 – Vp) / ( 100 – Vd)

Kp – Kd = Kp * (1 – (100 – Vp ) / (100 – Vd))

Kp – Kd = Kp * (100 – Vd – (100 – Vp )) / (100 – Vd)

Kp – Kd = Kp * (Vp – Vd) / (100 – Vd)

Deo formule (Vp-Vd)/(100-Vd) predstavlja faktor sasušenja koji cemo označiti sa Fs, pa formula dobija oblik:

Kp – Kd = Kp * Fs

Fs = (Vp – Vd) / (100 – Vd)

Ako iskoristimo sad početne podatke i uvrstimo ih u faktor sasušenja, dobićemo da on iznosi:

Fs = (17 – 14) / (100 -14)

Fs = 3 / 86 = 0.03488

 Fs% = Fs * 100

Fs% = 3.488

Fs% – Faktor sasušenja izražen u procentima

Ovim smo izračunali da ako nam se vlaga pšenice promeni sa 17% na 14%, ukupna količina pšenice se smanji za približno 3.49 %, što predstavlja i sasušenje pšenice.

Dakle da zaključimo: ako predamo 1000 kg pšenice vlage 17%,  za naplatu ćemo imati:

1000 kg *  (1-0.03488) = 965.12 kg (vlage 14%)

Ova ista formula se može koristi da se izračuna sasušenje bilo koje robe koja gubi na težini zbog sušenja: pšenice, kukuruza, ječma, šljiva, malina, pomorandži itd.

Od prijatelja sam, na sreću, dobio spisak stvari koje tata treba da uradi u prve 2 nedelja po bebinom rođenju. Ovaj tekst već dve godine kruži po Novom Sad-u i mnogima je ubrzao rešavanje ovih problema. Spisak sam ažurirao u skladu sa stvarima koje su se u međuvremenu izmenile i tako izmenjenog ga i objavljujem.

Napomena: Ovaj spisak je čisto informativne prirode, pa ga tako i koristite. Za sve detaljne obaveze obratite se nadležnim institucijama.

Prve dve nedelje gledano sa Tatine strane posle rođenja bebe

Priprema dokumentacije

Dok je beba još u maminom stomaku mama treba da izvadi:

• Izvod iz knjige državljana (ne stariji od 6 meseci - stariji ne prolazi svuda, probao sam)

Napomenuti da je za regulisanje porodiljskog dodatka ili bio šta vezano za dete, tada se ne plaća taksa.

Napomena: Uvek kod sebe imati hemijsku olovku!

Beba i mama su u Betaniji, a ti im donosiš stvari

Ovo je naravno zvanično zabranjeno, ali svi to rade. Od klope je dozvoljeno donositi samo plazma keks i vodu, i to je mami sasvim dovoljno. Voće i šunku zaboravite. Nekad ćete morati da nabavite silikonske bradavice, pumpicu za izmlazavanje i slične stvari. Procedura za dostavljanje je uvek ista: na kesi napišete broj sobe i broj mobilnog od mame i ostavite kesu kod dežurne sestre na prijemu.

Sestre možete častiti kafom i čokoladom, ali niste obavezni; paket će stići do vaše supruge svakako.

U slučaju dodatnih provera mama i beba, čak i ako je sve u redu ostaju u Betaniji 4-6 dana. Mamu uvek možeš videti kroz staklo na požarnim stepenicama i kroz prozor, a možda i bebu. Ako je povoljan trenutak i podmažeš li odgovarajuću sestru, možeš videti mamu i bebu uživo, što je naravno nije dozvoljeno, ali mnogi to rade.

Mama i Beba izlaze napolje 3 – 5 dan ako je sve u redu

Po dolasku u Betaniju neophodno je prijaviti se na šalteru. Sve je organizovano neverovatno haotično. Sve mame i bebe se otpuštaju u toku pola sata, ali čekanje može da potraje i 2-3 sata dok mama i beba izađu ako je gužva. Ovo se dešava zato što doktori pišu otpusne liste samo jednom u toku dana. Ovo stvara neverovanu gužvu koja normalno pokvari svečani trenutak. Sestre koje poznaju pojedine trudnice ili su podmazane, će prvo izvesti te trudnice sa kojima su u vezi, te se može desiti da cimerku vaše žene izvedu napolje, a vašu ženu tek za 20 min ili 2 sata. Ovo kašnjenje je dovoljno da vaša žena pod uticajem hormona doživi napad plača.

Saveti da ovo lakše prebrodite je da:

• podmitite sestru koja treba da je izvede. Čokolada bombonjera, kafa.
• kažete ženi da ćete sačekati dok se raziđe gužva i tek onda se prijaviti za otpuštanje.

Fotografisanje za građanski list je organizovano u prostoriji za otpuste. Ako se fotografišete slike mame sa bebom može izaći u novinama. Mi se nismo fotografisali (kad mi slika bude izlazila u novinama hoću da je na naslovnoj strani).

Očekuje se da sestra koja oblači vašu bebu na otpustu bude darovana: kafa, čokolada, cuga, cigare, itd. Opet nije obavezno.

Ideš po upute za Gatrijev test i ultrazvuk kukova. 1-2 dana po izlasku

Po zakonu, sve bebe moraju da idu na Gatrijev test. Za njega će vam trebati uput. Uput se dobija kod pedijatra. Kod pedijatra ideš prvi put, pa po zakonu možeš da biraš gde ćeš tvoj beba ići. Pri tome se raspitaj gde su dobri doktori, gde nije gužva, gde ti je blizu i tako dalje. Prvi put kada odeš kod pedijatra, bebi će otvoriti karton. Zamoli doktorku da ti odmah da uput i za ultrazvuk kukova.

Pri tom ponesi:

• Maminu knjižicu
• Bebinu otpusnu listu.

Prilikom ove posete porazgovaraj  sa sestrama, možda možeš odmah da zakažeš i prvi pregled i prvu vakcinu. Ja sam tako uradio, jer su gužve velike.

Odlazak kod matičara 4-5 dana nakon izlaska

U Železničkoj ulici.

Odlaziš kod matičara 4 ili 5 dana nakon izlaska Mame i bebe iz Betanije. Proveri telefonom (021/6622-767 lokal 13) pre nego što odeš da li su dostavljene prijave o rođenju deteta iz porodilišta.

Odlaziš kod matičara soba 4, prvi sprat da prijaviš dete i da mu/njoj daš ime. Pri tome ponesi:

• Venčani list
• Državljanstvo ženino
• Državljanstvo svoje

Nakon ovoga potrebno je samo 6 do 10 dana da oni pošalju papire u MUP koji smišlja JMBG i šalje papire nazad kod matičara. Ovde pomaže veza u MUP-u (meni nije pomogla, ali nije ni trebala bilo je brzo gotovo).

Napomena: ovde državljanstva prolaze i koja su starija od 6 meseci, ali možda se promeni ubuduće. Uglavnom se svi dokumenti nose samo na uvid.

Gatrijev Test druga nedelja 8-9 dan

Na ovaj test ide se u dečiju bolnicu (preko puta poliklinike).

To je test za štitnu žlezdu traje kratko i za njega je potreban uput prethodno izvađen kod pedijatra. Preporučljivo je ići taksijem ili da vas neko vozi, pošto je u blizini dečije bolnice jako veliki problem da se parkiraš. Pitaš na informacijama gde da ideš, sve traje kratko i nema gužve. Ovde odmah možeš zakazati ultrazvuk kukova osim u slučaju da ideš privatno. Za ovo poslednje ti ne treba ni beba, ni mama već možeš sam.

Pri tom ponesi:

• Uput koji si dobio kod pedijatra.

Izvod iz matične knjige rođenih - 10-15 dan

1. Odlazak kod matičara

Nakon 6-10 dana od prvog odlaska kod matičara,  ti si nazvao i rekli su ti da možeš da dođeš po izvod iz matične knjige rođenih. Odlaziš kod matičara, ovoga puta u šalter salu gde ti daju jedan primerak izvoda iz matične knjige rođenih.

2. Odlazak u Gradsku kuću

Tebi treba još najmanje 5 primeraka bebinog izvoda iz matične knjige rođenih, zato fotokopiraš izvod u 6 primeraka (jedan će ostati u gradskoj kući).

Potrebno:

• tvoja lična karta
• 6 fotokopija izvoda iz matične knjige rođenih
• orginal izvod iz matične knjige rođenih na uvid
• zahtev za roditeljski dodatak (kupiš ga u fotokopirnici, odmah levo kad uđeš u Apolo centar, pored Gradske kuće)

Popunjen zahtev i fotokopije nosiš u Gradsku kuću da ti overe fotokopije (ukoliko ne popuniš ovaj zahtev, overa košta oko 2000 dinara).

Odlaziš u MUP pokrajinski

Treba da prijaviš bebino prebivalište. Gužve su odvratne i neka ti je bog u pomoći, zato se dobro pripremi sa živcima i ponesi neku pitku literaturu za prekraćivanje vremena.

Potrebno je predati:

• Formular za prijavu prebivališta. Tamo ga kupiš. 25 din
• Izvod iz matične knjige rođenih. (orginal na uvid)
• Ličnu kartu
• oko 250 dindži tamo piše na koji račun.
• Hemijsku olovku

Napomena: To je šalter odmah desno i za novorođenčad NIJE POTREBAN ugovor o vlasništvu stana.

Odlaziš u Centar za socijalni rad

Centar se nalazi na Bulevaru kralja Petra, pored doma zdravlja u Zmaj Ognjena Vuka.

Treba ti papir na kome piše da ti izdržavaš svoje dete. Ovaj papir ti treba da bi dobio lovu od grada. Formular koji treba da popuniš možeš uzeti ili tamo ili ga mame dobiju još u školici za trudnice.

Pritom ponesi:

• Fotokopiju Mamine lične karte.
• Maminu ličnu kartu.
• Bebin izvod iz knjige rođenih.
• Fotokopiju o prijavi prebivališta iz MUP-a

Odlaziš u Upravu za dečiji dodatak

Ovo je na uglu Sremske ulice i Maksima Gorkog (ne znam tačno koji broj – pored Banjalučkog ćevapa)

Podnosiš zahtev za dodatak od Republike Srbije. Formular koji tamo dobijaš popunjavaš kao da tvoja žena popunjava. Nju naravno potpisuješ.

Ponesi pri tome:

• Bebin izvod iz matične knjige rođenih (overena fotokopija + orginal na uvid)
• Uverenje od državljanstvu RS Majke orginal ne stariji od 6 meseci
• Lična karta majke i fotokopija
• Prijava prebivališta deteta iz MUP-a
• Fotokopiju overene zdravstvene knjižica majke
• Uverenje centra za socijalni rad

Kad završiš kažu ti: za 2 meseca idi na poštu da digneš pare.

Odlaziš u Skupštinu Grada

Žarka Zrenjanina 2 (preko puta Izvršnog veća).

Ovde podnosiš dva zahteva za dodatak: za pokrajinski dodatak i gradski. Formulare koje je potrebno popuniti možeš dobiti tamo ili će tvoja žena da ih dobije u školici za trudnice. Žena koja tamo radi će insistirati da tvoja žena potpiše formulare.

Ponesi:

• DVA primerka fotokopije ženine lične karte
• DVA primerka fotokopije Štedne knjižice iz poštanske štedionice (ili iz bilo koje banke, bitno je da se vidi žiro račun).
• Jedan original izvoda iz matične knjige rođenih (na uvid).
• Dve overene fotokopije izvoda iz matične knjige rođenih.

Vadiš bebi lekarsku knjižicu

Ideš u Socijalno. Potrebno ti je:

• Tvoja lekarska knjižica
• Jednu fotokopiju o prijavi prebivališta iz supa
• Jednu overena fotokopiju izvoda iz matične knjige rođenih
• Formular koji dobiješ u firmi – Popunjavanje ovog formulara je bolje prepustiti službeniku sa šaltera iz socijalnog

Druga opcija je da vidiš sa vlasnikom firme (pretpostavljenim) da ti njihove knjigovođe srede sve (ja sam tako odradio).

Idete na prvi pregled i prvu vakcinu

Posle mesec dana (6 nedelja) idete na prvu vakcinu i prvi pregled. Ti odlaziš prvi da uzmeš broj tj. da zakažeš kada ćete doći. Bolje otići par dana ranije i zakazati kada ti odgovara.

Napomena: Ja sam ovaj pregled zakazao odmah na početku kad sam išao po uput za Gatrijev test.

Pregled traje kratko: dužina,  težina, vakcina Hepatitis B (revakcinacija, jer je prvu beba dobila u porodilištu) 10 min i kraj.

Zakazuju vam odmah termin za sledeću vakcinaciju na dva meseca.

—

I to je sve sa administracijom za sada. Kad krenete u inistranstvo sa bebom i/ili kad beba krene u školicu tada će biti novih igranki sa papirima, a dotle uživajte u svakom trenutku sa detetom.

Preuzeto sa:  PHD Comics.

Kratkom analizom ovih podataka dolazim do zaključka da je preko 70% emitovanog materijala na ovim televizijama najobičnije đubre od programa. O ostalih 30% možemo da diskutujemo, ali verujem da bi posle podrobnije analize i odavde mnogo stvari završilo u korpi za otpatke.

Kad se sve uzme u obzir, ako ovi kanali, koji se deklarišu kao “naučni”, imaju ovakvu programsku šemu onda TV Pink, koju deklarišemo kao “populističku televiziju”, razvaljuje sa svojim emisijama.

Nažalost opet je poruka ista: Ugasi TV vidiš da te truje.

Tikva – stari izraz za još stariji sud koji je služio za preručivanje vode iz posude u posudu ili iz posude na veš. Ova jednostavna posuda izradjena je od tikve (bundeve) po kojoj je i dobila naziv.

Kondir – posuda iz koje se pijaća voda izlivala u sudove za piće. Kroz otvor na vrhu bi se usula voda iz bunara, a blagim naginjanjem bi potekla kroz uži otvor na boku (zanimljivo, ponekad na samoj dršci).

„Kada se tikva pokondiri“ – kada nešto jednostavnije forme i namene umisli da je nešto od većeg značaja.

—

Mitar: Slušajte, deco, ja vas kao star mogu malo poučiti. Dobro upamtite od Feme kako je zlo kad prost hoće da digne nos visoko. To baš tako liči kao kad bi krmača vikala: “Molim vas, metnite me u sedlo, meni to lepo stoji. Ja mogu biti kamila”. – A ti, Femo, svaki dan da proučiš onu poslovicu: “Nema ti gore nego kad se tikva pokondiri”, pa unapredak teraj ovakove od sebe. (Pokazujuci Saru.)

Pokondirena tikva

Jovan Sterija Popović

Poletanje je brzo prošlo i ubrzo se avion okretao iznad Istočne kapije Beograda. Dok smo se lagano penjali visoko među oblake, pokušavao sam da skrenem misli sa činjenice da sam prepušten na milost i nemilost pilotu i gomili šrafova koji na okupu drže ovu leteću gvožđuriju.

Kako li izgleda ta Moskva? Da li je stvarno tako velika kao što se priča i da li se tamo čovek zaista može naći usred najvećeg saobraćajnog kolapsa u Evropi? Ovo su samo neka od pitanja o kojima sam razmišljao, a odgovore nisam mogao ni naslutiti.

Iznenada sam se setio da mi je plan puta promenjen pred sam polazak. U početku je bilo dogovoreno da se po sletanju odvezem do centra grada gde bi se našao sa ostalim saradnicima, koji su već stigli. Ovaj plan je, na moju sreću, promenjen i dogovoreno je da me na aerodromu ipak dočeka neko i pomogne mi da se snađem u ovoj megametropoli.

Izgleda li taj Rus kao na filmovima iz poznih 80tih? Ovo je postalo pitanje koje me je na neko vreme zaokupilo.

Baćušku sam zamišljao kao malog i zdepastog, u sivom vunenom džemperu, kožnoj šoferskoj jakni i sa čuvenom šubarom koja štiti uši od hladne ruske zime. Brkovi isti onakvi kakve je nekad imao Staljin i neobrijana brada od tri dana nekako su prirodno išli uz ovaj lik. Čekaj, ruska šubara i Staljinovi brkovi ne idu zajedno, a ionako je početak novembra pa još uvek nije tako hladno. Temperatura je tek koji stepen ispod nule. Sigurno nosi kožni kačket umesto šubare, on mnogo bolje ide uz te brkove. Ovaj lik će garant imati loš zadah na votku i smrdeti na beli luk. Poluraspala, krem Lada Riva iz 80-tih, će nas sigurno odvesti do centra, a ako baš budem imao sreće možda će me dočekati u Volgi, ruskom vozilu koje je bilo san svakog istočnoevropskog birokrate za vreme hladnog rata.

Dok sam ja tako zamišljao svog domaćina približavali smo se odredištu. Let je protekao bez terorista i turbulencije, pa smo stigli u predviđeno vreme. Bez ikakvih problema prošao sam carinsku kontrolu i izašao u hol aerodroma Šeremećevo. Među brojnim taksistima pokušavao sam da ugledam nekog ko bi ličio na osobu koju sam zamislio. Čudno, niko tako nije izgledao. Neverovatno je kako nam holivudski filmovi često predstavljaju iskrivljenu sliku o određenim mestima i ljudima.

Sa svih strana počeli su da me opkoljavaju taksisti i na lošem engleskom mi nudili prevoz. Ubeđivali su me kako oni legalno rade i da će me za “malo” para odvesti do grada. Niko od njih nije prevarant. Naravno da nije.

Dok sam se trudio da im na najljubazniji mogući način stavim do znanja da nisam zainteresovan da se oprostim od mučno stečene lične ušteđevine, išao sam po holu i gledao da li neko drži tablu sa natpisom koji mene interesuje. Mog prijatelja nigde nije bilo.

- Verovatno mu je pukla guma ili ispao motor, pa malo kasni – mislio sam u sebi – a možda su se odlučili da im više nisam bitan.

Desetak minuta sam posmatrao ljude oko sebe i zavirivao u sve table koje su ljudi držali u rukama. Tada je u hol aerodroma ušao lik koji je na prvi pogled izgledao izuzetno smotano. Visok skoro 2 metra i neverovatno krakat, sušta suprotnost Baćuški kojeg sam ja očekivao. U ruci je nosio neki papir, što me je neteralo da ga ispratim pogledom. U prostoriji sam već bio zavirio u sve table i papire, tako da nije bilo ništa pametnije da se radi. Rus je otišao do monitora sa dolaznim letovima i posle kratkog pogleda na njega udario se desnom rukom po čelu. U levoj je još uvek držao presavijeni papir. Počeo je da se okreće po holu, kao da pogledom nekog traži. Papir i dalje nije razmotavao, a njegova sadržina bila je ono što je mene zanimalo.

- Ako je ovo lik koji treba da me sačeka, biće dobro ako uspem da stignem do hotela – prošlo mi je kroz glavu.

Konačno je razmotao papir i stidljivo počeo da ga pokazuje. Okrenuo mi je leđa tako da nisam mogao da pročitam šta piše. Odlučio sam da odem sa druge strane i pogledam. Da ne bih bio napadan, obišao sam ga u luku od 3-4 metra. Taman kad je ostalo da napravim još jedan korak i pročitam, on se okrenuo na drugu stranu.

- E, starno je sad dosta, ovaj kao da me namerno zajebava! – pomislio sam.

Tada sam odlučio da ovog puta ne pravim toliki krug, nego da malo drskije prođem pored njega i pogledam šta piše na papiru. Skoro da sam se sudario sa njim i oteo mu onaj papir iz ruke dok sam prolazio. Nadao sam se da on nije moj vozač, ali avaj… Na papiru je u koloru bilo ispisano ime kompanije za koju radim, tako da više nije bilo sumnje. To je bio moj vozač u narednih nekoliko dana.

- Zdravo, ja sam Aleksandar. Mene čekaš. – predstavio sam se.

- Stanislav – reče Rus i razvuče lice u jedan veliki osmeh, valjda zato što nije morao dugo da čeka.

Uputili smo se ka izlazu. Stanislav je govorio na ruskom i bio je vidno raspoložen. Ispred kola nas je sačekala njegova supruga, a gepek nemačkog džipa koji se otvara na dugme daljinskog, definitivno je bio iznad mojih očekivanja Lade ili Volge.

Noć je odavno prekrila grad. Napustili smo aerodrom i uputili se ka Moskvi, bar sam ja tako mislio. Stanislav je non-stop nešto pričao i objašnjavao. Čas meni, čas svojoj ženi. Trudio sam se da ga slušam, ali on je govorio na ruskom. Klimao sam glavom i pravio se da ga razumem. Uistinu, razumeo sam svaku petu reč. Posle četiri godine učenja ruskog u osnovnoj školi, o ovom jeziku znao samo samo da ima 33 slova i nekoliko reči koje se izgovaraju slično kao i kod nas, mada mogu imati sasvim drugačije značenje. Znao sam šta znači velasiped i lošađ, ali ni bicikli, ni konj mi u ovom trenutku nisu trebali. Moje znanje ruskog tu se i završavalo. Pokušavao sam da se setim nečega, ali ništa drugo mi nije padalo na pamet osim prve rečenice koju te nauče na časovima ruskog:

- Privet, menja zovut Mašenka.

Njegovo znanje engleskog jezika se moglo porediti sa mojim znanjem ruskog. Poneka reč naučena u američkim filmovima i to je to. Ali, dobra volja, objašnjavanje i rukama i nogama omogućili su nam ipak da se uspešno sporazumemo u nekim momentima. Ponekad sam se morao truditi iz petnih žila da ga razumem šta priča. Tada sam uspevao da pohvatam samo određene fragmente, koji sami za sebe nisu ništa značili. Nikad mi kao tada nije bilo žao što nisam naučio ruski i što sam bežao sa časova. Trudio sam se da održim razgovor na sve moguće načine, kako ne bi nastala neprijatna tišina koju niko ne voli, a na sreću Stanislav mi je pomagao u tome.

Dok smo se vozili objašnjavao mi je da je on osoba kojoj treba da se obratim za sve što mi zafali; pričao je o Rusiji; o tome kako je moj direktor već stigao iz Beča i smestio se; o predstojećem takmičenju koje treba da organizujemo; opisivao je predele kroz koje prolazimo i njihove zanimljivosti. Nažalost ovo poslednje u mraku mi baš i nije imalo puno smisla, jer sam malo šta od toga mogao videti.

U jednom trenutku Stanislav je poveo razgovor o tome ko će sve biti od poznatih sportista na takmičenju koje organizujemo. Biće tu sva velika imena ruskog sporta. Meni lično koji ne pratim sport, a još manje veslanje i kajakanje, ona nisu značila puno. Ali ako Stanislav kaže da su osvajali medalje na Olimpijadama, onda oni moraju biti vrhunski sportisti.

- Otkud ti u toj ekipi? Da li si i ti sportista? – pitao sam ga.

- Bio sam nekad, ali ja sam se sportom bavio više rekreativno. Večeras ćeš upoznati mog prijatelja Dimu, on je pravi sportista.

- Ok, a kojim sportom se on bavi?

- Vožnjom kajaka.

- A kojim si se ti sportom bavio? – svojim izgledom definitivno nije delovao kao kajakaš.

- Skok u dalj. Long jump. – reče Stanislav, a ja se setih kako moja drugarica Miljana ovu disciplinu zove prosto skok u pesak.

- I? Jel bilo nekih rezultata?

- Onako, ništa specijalno, ali ne brini tokom ova četiri dana upoznaću te sa vrhunskim sportistima Rusije, – reče on i promeni temu – Vi ste smešteni 50tak kilometara van Moskve, svako jutro doći će neko po vas da Vas doveze do Gribnoj kanala…

Posle dvadesetak minuta vožnje umesto raznih hala industrijske zone, počele su se pojavljivati šume. Ubrzo smo stigli do mesta gde smo bili smešteni. Bila je to grupa od četiri vikendice u sred šume, okružene visokim drvenim zidovima. Meni lično sve ovo je više ličilo na mesto za odmor porodice Soprano, nego nekih sportista, pa sam se nadao da neću pronaći neki leš u zamrzivaču. Ujutro kada sam ustao i osmotrio okolinu shvatio sam da su naši domaćini veoma gostoljubivi i da je ovo mesto mnogo interesantnije od bilo kakvog hotela-motela.

Stanislav je održao svoje obećanje. Upoznao me je sa mnogim aktuelnim sportistima Rusije, kao i sa nekim proslavljenim sportkim veteranima. Bio je odličan domaćin, uvek tu da mi pomogne, zabavi i usluži. Poslednje večeri mog boravka u Moskvi, posetio sam zvaničnu teretanu u okviru moskovskog Olimpijskog kompleksa. Na zidu teretane bile su okačene slike sportista koje sam upoznao u toku proteklih nekoliko dana. Pored slika osvajača zlatnih olimpijskih medalja nalazila i slika mog domaćina Stanislava. Mnoga dešavanja i gomila utisaka nisu mi dozvolila da reagujem na tu činjenicu.

Po povratku u Novi Sad, ta slika je počela da me kopka. Zašto je bila tamo okačena ako Stanislav nije postigao nikakve specijalne rezultate? Nije puno vremena prošlo od momenta kad mi je to pitanje jasno sinulo u glavi do momenta kada sam seo za računar i potražio njegovo ime na internetu. Imao sam šta i da vidim, čovek koji se “rekreativno” bavio sportom je:

Stanislav Tarasenko – vicešampion sveta u disciplini skok u dalj, Svetsko prvenstvo u atletici,

Štutgart, 1993.

U frižideru se sok od borovnice hladi već dva dana. Odlično! Nasuo sam čašu soka i upalio tv.

Na tv-u ide neka bolesna emisija “Destroyed in seconds”. Svašta se emituje danas. Gomila nabacanih katastrofa za koje ne znam čemu služe. Ne želim da se naslađujem tuđom nesrećom, a ne vidim neku drugu poentu ove emisije.

U stvari, ni ne zanima me.

Menjam kanal.

Na žalost u 1:15AM na televiziji nema ništa pametno da se gleda.

PTC televizija reprizira snimak današnjeg zasedanja skupštine. Nacionalne televizije puštaju drugorazredne filmove i turske serije. Evo ima čak i neki rialiti šou. Ne očekujem školski obrazovni program u ovo vreme, ali nigde nema nikakve akcije, ni komedije, čak ni neke bljutave romantike da opustiš mozak pred spavanje. Stvarno mi nije jasno da li neko gleda ovaj program.

Možda bih i našao nešto pametnije da gledam na tv-u, kad bih pristao da dokupim paket za odrasle.

Za sada mi ostaje samo da menjam i dalje kanale.

Nalećem na snimak Koncerta godine iz 2000-te godine: Direktori podražavaju neke zvukove koji bi trebalo da budu muzika. Čak mi se i Top Shop više gleda od ovoga. Žao mi je, pankeri. Pank fazu sam odavno prerastao (ali  još uvek volim da nosim karirane pantalone).

Ne vredi se truditi, odoh da spavam.

“Ugasi TV, vidiš da te truje,
Pristojnog čoveka nateruju da psuje.”
RASMC

Moja verzija:

Kad kreneš iz Novog Sada, idi na autoput: pređeš nadvožnjak, skreneš u Šangaj i tu ideš samo pravo, put te vodi pravo na autoput. Onda autoputem do Kovilja, isključiš se tu i skreneš levo za Šajkaš. U Šajkašu samo pravo do Žabaljske raskrsnice i onda za Zrenjanin. Kroz Zrenjanin samo prođeš i pratiš putokaze za Vršac. Nemoj da produžiš pravo posle uljare, to je put za Klek i Žitiste, nego, treba da se skreneš desno. Pratiš put do Vršca i ideš kroz Sečanj. U Sečnju kod semafora moraš da skreneš desno (ako produžiš pravo ideš za Jašu Tomić i Rumuniju). Dakle, desno i onda ideš preko Tamiša. Kad pređeš Tamiš, 200 metara posle mosta je raskrsnica. Skreneš desno i to je put za Neuzinu. Kada dođeš do Neuzine i ideš pravo do raskrsnice, tu skreneš desno i ulaziš u selo. Na trećoj raskrnici (kod trafike), skreneš levo i ideš do škole (oko 300 metara). Ja sam preko puta škole.

Integralna Ivanina verzija:

Dođete do Zrenjanina, pa pratite putokaze za Vršac. Posle Sečnja imaš putokaze za Neuzinu. U selu dođete do škole i videćete kuću sa najlepše ofarbanom kapijom. Tu smo mi.

Zahvaljujem Tamari, Saši i Ivani što su mi ukazali i pokazali da postoje i mnogo jednostavniji načini za objašavanje.

Knjiga je zamišljena kao turistički vodič kroz SFRJ. Pisac nam na satiričan način predstavlja mitove i legende ove zemlje od Tita i samoupravljanja do Steve Karapandže i vegete; vremensku zonu koja važi samo za JAT; predsednika SUBNOR-a i nosioca kaubojske spomenice 1941 Batu Živojinovića, kao i pripadnike JSO, koja je delovala u Beogradu za vreme II svetskog rata pod nazivom Otpisani. Takođe podseća nas i kako su nastale neke izreke poput: “ima bulju ko dva lista Borbe!” i zašto je Repriza Nove godine najneobičniji praznik koji se slavi.

Na momente knjiga se može učiniti dosadnom u situacijama kada se autor dotakne teme koja vam nije poznata. Lično nisam imao pojma o tamo nekom Veljku Rogošiću i Matiji Ljubeku, ali slatko sam se nasmejao kada sam pričitao deo o Mladenu Deliću i njegovom, sada već istorijskom izjavom: “ljudi moji, pa je li to moguće?!”.

Ipak na kraju ovo neće puno smetati prilikom čitanja.

Piščev humor nateraće vas da knjigu pročitate u jednom dahu (ili dva ako vam u stan dođu nenajavljeni gosti dok je čitate). Kako bih prestao da smišljam bilo kakve superlative za knjigu, izdvojiću ovde za vas jedan citat kako bih vam u potpunosti dočarao njen duh. Citat je o mešovitim brakovima, koji su nam svima dobro poznati, jer mnogi od nas potiču iz upravo takvih:

Mešoviti brakovi razlikuju se od normalnih po tome što ih sklapaju osobe koje više zanimaju polni, a manje međunacionalni odnosi. To za posledicu ima rađanje tzv. “dece iz mešovitih brakova” (“mati mi žensko, a babo muško”).

Za ostale opise morate pročitati knjigu.

Knjiga je za svaku preporuku. Ja sam uz nju proveo jedno opušteno popodne u kojem sam zaboravio na svakodnevnicu i na momenat proživeo neka “stara dobra vremena” kojih se sećam samo iz priča starijih, a koja su prestala kada sam okačio crvenu maramu oko vrata i izgovorio zakletvu: “Danas kada postajem pionir”.

Julija (moja sestra) je bila drugi razred srednje škole. Te iste godine sam ja upisao fakultet. Jednog vikenda sam došao kući u Zrenjanin i između mojih dnevnih ludorija, sestra je ugrabila trenutak za razgovor. Posle silnog uvoda, konačno je prešla na stvar:

- Nego, da te ja nešto upitam. Da li ti imaš nešto novaca? – pitala me je.

- Imam.

- A da li bi hteo da mi pozajmiš malo? Treba mi za večeras.

- Zašto? Zar ti nemaš?

- Nemam.

- Traži od mame i tate. Daće ti.

- Ne smem. Već su mi dali džeparac za ovu nedelju i potrošila sam.

- E, pa sad… Što si potrošila?

- Hoću da idem do grada sa drugaricom na piće. Zato ti tražim.

- To nije moj problem. I ja idem do grada večeras.

- Hajde, pozajmi mi n* dinara vratiću ti od nedelje.

*Ne sećam se koja je količina novaca bila u pitanju, ali znam da nije bila neka značajnija suma. Recimo da se za te pare moglo popiti jedno piće u gradu – možda kao danas 200 dinara.

- Nisam zainteresovan da oročavam novac.

- Ali…

- Nedam! Kraj. – Uzeo sam neku knjigu da čitam, nezainteresovan za nastavak razgovora.

(Mnoge koji me poznaju iz tog perioda ne čudi moj postupak. U tom periodu svog života bio sam nepopravljivi egosita i izuzetno samoživa osoba.) Moja sestra, naviknuta na svakava moja izdanja, mnogo se razbesnela zbog ovog mog postupka i izgovorila je jedinu strašnu uvredu, najstaršniju koju je u tom trenutku mogla da smisli:

- Znaš šta! Završiću ja fakultet! I zaposliću se. Doći ćeš tada kod mene da ti pozajmim pare da platiš školarinu! – Ljutito se okrenula i izašla iz sobe.

Juče je Juca završila fakultet. Danas se sa osmehom svi prisećamo ovog događaja i prepričavamo ga kao porodičnu anegdotu.

Mada je mlađa od mene tri godine, završila je Ekonomski fakultet uprkos svim nedaćama koje su je snalazile. Izuzetno sam ponosan na nju.

Priznajem da mi je danas jako žao što sam tada bio kreten i što joj nisam pomogao u tom, za nju bitnom, trenutku. Shvatam sada da je svima često u životu potrebna podrška (ne samo materijalna), a naročito je bitna podrška porodice i nekog ko je “stariji brat”. Nadam se da sam kasnije u životu Juci bio mnogo bolji brat od Saše brucoša. U svakom slučaju ću se truditi da to u buduće budem.

I za kraj, Juco, moram nešto da te pitam: da li imaš malo novaca da mi pozajmiš? Treba mi da platim svoju školarinu?

Ali!

Šta se desi kada neko (namerno) pogrešno unese datum svog rođenja?

Da bih dobio odgovor na ovo pitanje, pre dva dana sam rešio da napravim jedan mali (sociološki) eksperiment. Promenio sam datum svog rođendana na Facebook-u! Odlučio sam da umesto 13. aprila to bude 14.mart. Ovaj datum sam odabrao zbog predpostavke da će zato što pada u  ponedeljak, dopreti do najvećeg broja ljudi, a sličnost sa mojim datum rođenja trebalo je da obezbedi da će neko biti prevaren. A da se ne lažemo, da ovo nisam uradio sada, morao bih da čekam barem do jeseni, ili sledeće zime, da ljudi zaborave da mi je ove godine već bio rođendan.

Iz prve sam samo želeo da se zabavim i razbijem sivilo svakodnevice. Razmislio sam o reakcijama ljudi, pa sam se pripremio za neke od njih; neke druge ne bih naslutio ni u ludilu! Nadam se da, sada kada je sve gotovo, niko nije ljut zbog ove ujdurme.

Elem, očekivani odziv na ovu zavrzlamu je bio da će se javiti dve grupe ljudi:

• oni koji ne znaju kad mi je rođendan;
• i oni koji znaju kad mi je rođendan.

Oni koji ne znaju kad mi je rođendan će mi čestitati rođendan. Tako je i bilo. Ovde nema ničeg neobičnog. Ni sam ne bih postupio drugačije da mi većina tih osoba uradi istu stvar. Jednostavno previše datuma koje se ne mogu zapamtiti i ljudi se u potpunosti oslanjaju na činjenicu da se neko neće ovako našaliti sa njima, već će uneti svoj pravi rođendan. Svima njima želim da zahvalim na svim željama. Sačuvaću ih u lepom sećanju do pravog rođendana, kao i za svaki svoj sledeći.

S druge strane postoje osobe koje jednostavno ne možeš prevariti. Pamte brojke bez greške. Ove osobe su mogle upropastiti ovaj ogled. Ali, da se to ne bi desilo, odlučio sam da brzo uklonim sve njihove postove, a da im za uzvrat obezbedim privilegiju da odmah saznaju o čemu se radi. Ni ovde nije bilo iznenađenja.

Iznenađenje je nastalo kada se pojavila treća grupa ljudi, koju uopšte nisam očekivao i nisam mogao da pretpostavim da će se javiti na ovaj način. Ova grupa je najmalobrojnija, a u nju spadaju osobe za koje 100% mogu da tvrdim da znaju kad sam rođen, a koji su mi opet čestitale rođendan, ili barem nazvale da provere da mi nije slučajno ipak danas rođendan.

Kako se ovo desilo?

Pretpostvaljam da svi mi imamo specijalan način tretiranja informacija koje dolaze iz poverljivih izvora. Zbog brzine života i obilja podataka koji nas okružuju, informacije iz ovih izvora usvajamo bez provere. Ovo često može da bude jako korisno, jer ne moramo da razmišljamo o tome dalje. Na žalost, takođe može prouzrokovati konfuziju da se nekad usvoji i informacija koja nije istinita, čak iako nam samo malo treba da bismo se setili da u stvari posedujemo istinitu informaciju.

Nagađam da se upravo to ovde dogodilo.

Ono što bih izveo kao zaključak o svom drugom eksperimentu (ovde možete pročitati o prvom) na društvenoj mreži Facebook je:

1. da nije lepo cimati ljude na ovaj način… Izvinjavam se još jednom, ali ipak priznajem, bilo je užasno zabavno;
2. ponekad nije loše proveriti i porazmisliti čak i o nekim bezlenim i beznačajnim informacijama koje nam se svakodnevno serviraju, naročito pre nego što ih prihvatimo i usvojimo za svoje paradigme. Zamislite samo koliko vas neki moćniji mediji mogu nasamariti kada sam ja juče uz pomoć Facebook-a uspeo da vas uverim da mi je zaista rođendan;
3. da, na žalost, ovaj eksperiment moram proglasiti neuspešnim, jer niko sinoć nije došao na pivo sa poklonom.