Dubioza mi kvari dete

Stanislav 5 godina.

Stanislav: Tata, šta je to pošten rad?
Ja: To ti je kad radiš posao gde nikog ne varaš i prodaješ ljudima samo ono što oni stvarno žele da kupe. 
Stanislav: Da li ti radiš pošteno?
Ja: Trudim se.
Stanislav: Dobro.

Okrene se i ode pevajući:

“Zaradiću brze pare,
pošten rad je za budale.”

Ko je bolji vozač?

Stanislav 3 god. Petar 8 god.

Dok se vozimo kolima, deca se često raspravljaju ko je bolji vozač: da li je to mama ili tata?

Da bih razgovor napravio interesantnijim, objasnio sam im da moramo da uvedemo neko poređenje kako bi smo utvrdili ko šta radi bolje, a samim tim i ko je stvarno bolji vozač. Drugim rečima, moramo da uspostavimo neku metriku.

Kako sam bio naivan.

Krenulo se sa predlozima. Petar i Stanislav su davali predloge i izmišljali pravila. Svaki koji su smislili nije im bio dovoljno dobar i upotrebljiv, pa se ova priča nastavljala tokom svake vožnje. I to je tako trajalo. I trajalo.

Bezuspešno sam pokušao da priznam da žena vozi bolje od mene samo da bi prestali. Ali, avaj. To priznanje nije bilo prihvatljivo.

Posle više bezuspešnih pokušaja u uspostavljanju metrike, ja sam se ponadao da su odustali od daljeg utvrđivanja i razgovora na ovu temu. Ali onda kako to biva samo u filmovima i izmišljenim pričama, Stanislav je pre neki dan došao do konačnog razumnog zaključka kojim smo okončali dilemu.

Tokom jedne od naših vožnji Stanislav veselo uzvikuje:

  • Tata, je bolji vozač!
  • Kako sad tata? Juče si rekao da je mama bolji vozač – upita Petar.
  • Znaš Pet’e, mama kad vozi ona samo kaže d’ugim vozačima: “Jebem ti matej”, a tata kaže “jebem ti i matej i oca”.

Ja sam ostao zatečen, ali metrika je jednostavna i dilema je konačno otklonjena.

Za sada je tata najbolji vozač u porodici, ali Stanislav ima dobre tendencije da me prevaziđe.

Pretvoriću te u žabu

Petar 3 godine.

Zimske čarolije na selu. Posle sankanja, grudvanja i pravljenja jezuški u snegu najbolje je ugrejati se uz vruć čaj i keksiće sa cimetom.

– Teto, daj još jedan keksić – zapovednički reče Petar.

– Uzmi ga sam.

– Ne, ti mi dodaj!

– Neću. Uzmi sam, rekla sam ti.

– NEĆU!!! Daj mi keksić ili ću te pretvoriti u žabu!

– Zašto?? – reče teta zbunjeno.

– Ti si bezobrazna, zato što nećeš da mi dodaš. GRRRR – reče i prekrsti ruke besno.

– U žabu? Ti nisi Dadilja Šljivka. Ne možeš da me pretvoriš u žabu.

– Teto!!! E baš mogu! Sad ćeš da vidiš! Pretvoriću te u ŽABUUU – nastavi da viče i poče da maše olovkom sa stola kao čarobnim štapićem.

– Hoćeš li lepo da pričaš sa mnom? Ako još jednom ponoviš žabu, sad ću da te pošaljem u Novi Sad.

– Samog? – zastade Petar zbunjen.

– Možeš da biraš kojeg ćeš roditelja da povedeš sa sobom.

– A ko će onda da se brine o mami!??

Matematika i bombone

Petar 3 i po godine

– Tajo, hoćeš li da vežbamo sabiranje?
– Hajde.
– Pitaj me nešto.
– Imaš dve bombone i ja ti dam još četiri bombone, koliko ih sad imaš?
– Pet!!!
– Kako pet, Petre?
– Lepo, jednu sam pojeo!!!

bombone

Kako se piše DEDA?

Petar 3+

– Tajo, šta piše ovde?

– Hajde, pročitaj. Znaš ti šta tu piše. Koja su to slova?

– B … A … B … A …

– I šta si pročitao? Šta tu piše?

– DEDA!!! Tajo, ovde piše DEDA!

– Da li si siguran da tu piše DEDA?

– Jesam!! Tu piše DEDA!!!

– Kaži ti meni sad lepo: kojim slovima se piše DEDA.

– D … E … D … A … ENTER. Tako se piše DEDA!

 

snoobybanner

Zašto majmun vozi kola?

Petar, 2 godine i 4 meseca

Petar i ja se često vozimo kolima. I jednom prilikom… Biiiip. Škriiip.

– Ej, bre kretenu! Šta radiš? U p&#$”!# !!! GLEDAJ GDE VOZIŠ BUDALO!!!

– Tajo!!! PSUJEŠ! Ne sme da se psuje!

– Izvini, Petre.

– Zašto psuješ? Šta se desilo?

– Pusti sad to. “Majmun” mi izleteo iz sporedne ulice.

– Majmun??

– Da, majmun.

– Tajo, gde je majmun?

– Eno ga u kolima ispred nas.

– Vozi auto!??

– Da, vozi auto.

– Tajo, zašto majmun vozi auto? Ko je pustio majmuna da vozi auto?

majmun-vozi.kola

Koliko su jedan i jedan

Petar, upravo napunio 3 godine

– Hajde, Petre, gotovo je tuširanje. Hej!!! Nemoj da moram ponovo da te jurim. Dolazi ovamo da se obučeš!
– Tajo, da li mogu da odgledam jedan crtani pred spavanje?
– Možeš.
– Aa!? Da li mogu da odgledam posle njega, još jedan crtani?
– Možeš, ako mi kažeš koliko su jedan i jedan.
– Tajo, pa to je lako. Jedan i jedan su jedanaest. Da li mogu sada da odgledam jedanaest crtaća?

 

matematika

Zašto krave kake na ulici?

Petar, 2 godine i 10 meseci

Predveče na selu, dogovaram se sa Petrom šta ćemo da radimo do večere.

– Tajo, hajde da me vodiš na ćošak. Sad će krave da dođu – reče Petar.
– Zar nemamo pametnija posla?
– Nemamo.

I tako smo nas dvojica krenuli do ćoška. Posle nekog vremena krave su počele da pristižu, a Petar je uzbuđen trčao tamo-amo i terao ih da se vrate na put. Prilikom prolaska, jedna krava obavi veliku nuždu baš ispred nas, a Petar me upita:

– Tata, zašto krave kake na ulici?
– Ne znam – odgovorih na brzinu. Dok sam smišljao neko objašnjenje, Petar me preduhitri s objašnjenjem.
– Zato što ne nose pelene!

 

krava-sa-gacama

 

Taja taksista

Petar, 2 godine i 4 meseca.

Nisam taksista. Nisam nikad ni bio taksista. A trenutno ni ne planiram da se bavim tim poslom. Poznavanje puteva u gradu u kojem živiš, smatram osnovnom kulturom svakog vozača. Pritom to posmatram kao neprocenjivu pomoć u savladavanju prelaženja s jednog na drugi kraj grada, što kraćim putem ili kroz što manje semafora. Mnogi bi mi pozavideli na putevima koje biram u takvim situacijama. Mnogi, ali ne baš svi.

Moja mama to ne voli. Moj odabir puteva i ulica kroz Novi Sad, često umeju da je zabune. Grad ne poznaje dobro, kao malo pre spomenuti taksisti, a voli uvek da zna gde se nalazi.

Jednom prilikom dok smo se vozali Nana (tako Petar od milošte zove svoju baku, moju mamu), Petar i ja, čujem njihov razgovor sa zadnjeg sedišta:
– Petre, tvoj Taja, me toliko vrti kroz ovaj Novi Sad, da sad više ne znam gde se nalazimo – reče Nana.
– Nano. Ja ću da ti kažem!
– Ti, znaš gde smo? – pomalo začuđeno ga zapita.
– Znam, Nano! Mi smo u kolima!!! – reče Petar sav oduševljen što joj je pomogao da se snađe.

 

Srećna slava domaćine

Petar, skoro napunio 2 godine

Tih dana trudio sam se da naučim Petra da izgovara smislene rečenice i da sam kombinuje šta će reći.

Bio je decembar i tog dana slavio se sv. Nikola. Dok se mama spremala, mi momci smo bili već uveliko spremni i vežbali smo šta treba da se kaže kad se dođe kod nekog na slavu:

– Srećna slava, domaćine!

Petar je lako ponavljao i čim je mama bila spremna, krenuli smo.

Stigli smo kod Ace i pri ulasku u stan pitao sam Petra:

– Dobro, Petre, kako smo vežbali? Šta se kaže kad se dođe kod nekog na slavu?

Petar se malo zamisli, pogleda u Acu, pa odmah pređe na poentu:

– Daj da jedem!