Srce mi je kucalo sve brže i jače, u ritmu buke koju su pravili motori aviona koji se spremao da poleti za Moskvu. Išao sam na poslovni put gde je trebalo da učestvujem u organizaciji takmičenja na kajak mašinama za teretanu. Ovo takmičenje je bilo u sklopu promocije novog proizvoda na ruskom tržištu, a moje prisustvo kao glavnog programera u firmi, bilo je neophodno na prvom zvaničnom testiranju softvera.

Poletanje je brzo prošlo i ubrzo se avion okretao iznad Istočne kapije Beograda. Dok smo se lagano penjali visoko među oblake, pokušavao sam da skrenem misli sa činjenice da sam prepušten na milost i nemilost pilotu i gomili šrafova koji na okupu drže ovu leteću gvožđuriju.

Kako li izgleda ta Moskva? Da li je stvarno tako velika kao što se priča i da li se tamo čovek zaista može naći usred najvećeg saobraćajnog kolapsa u Evropi? Ovo su samo neka od pitanja o kojima sam razmišljao, a odgovore nisam mogao ni naslutiti.

Iznenada sam se setio da mi je plan puta promenjen pred sam polazak. U početku je bilo dogovoreno da se po sletanju odvezem do centra grada gde bi se našao sa ostalim saradnicima, koji su već stigli. Ovaj plan je, na moju sreću, promenjen i dogovoreno je da me na aerodromu ipak dočeka neko i pomogne mi da se snađem u ovoj megametropoli.

Izgleda li taj Rus kao na filmovima iz poznih 80tih? Ovo je postalo pitanje koje me je na neko vreme zaokupilo.

Baćušku sam zamišljao kao malog i zdepastog, u sivom vunenom džemperu, kožnoj šoferskoj jakni i sa čuvenom šubarom koja štiti uši od hladne ruske zime. Brkovi isti onakvi kakve je nekad imao Staljin i neobrijana brada od tri dana nekako su prirodno išli uz ovaj lik. Čekaj, ruska šubara i Staljinovi brkovi ne idu zajedno, a ionako je početak novembra pa još uvek nije tako hladno. Temperatura je tek koji stepen ispod nule. Sigurno nosi kožni kačket umesto šubare, on mnogo bolje ide uz te brkove. Ovaj lik će garant imati loš zadah na votku i smrdeti na beli luk. Poluraspala, krem Lada Riva iz 80-tih, će nas sigurno odvesti do centra, a ako baš budem imao sreće možda će me dočekati u Volgi, ruskom vozilu koje je bilo san svakog istočnoevropskog birokrate za vreme hladnog rata.

Dok sam ja tako zamišljao svog domaćina približavali smo se odredištu. Let je protekao bez terorista i turbulencije, pa smo stigli u predviđeno vreme. Bez ikakvih problema prošao sam carinsku kontrolu i izašao u hol aerodroma Šeremećevo. Među brojnim taksistima pokušavao sam da ugledam nekog ko bi ličio na osobu koju sam zamislio. Čudno, niko tako nije izgledao. Neverovatno je kako nam holivudski filmovi često predstavljaju iskrivljenu sliku o određenim mestima i ljudima.

Sa svih strana počeli su da me opkoljavaju taksisti i na lošem engleskom mi nudili prevoz. Ubeđivali su me kako oni legalno rade i da će me za “malo” para odvesti do grada. Niko od njih nije prevarant. Naravno da nije.

Dok sam se trudio da im na najljubazniji mogući način stavim do znanja da nisam zainteresovan da se oprostim od mučno stečene lične ušteđevine, išao sam po holu i gledao da li neko drži tablu sa natpisom koji mene interesuje. Mog prijatelja nigde nije bilo.

– Verovatno mu je pukla guma ili ispao motor, pa malo kasni – mislio sam u sebi – a možda su se odlučili da im više nisam bitan.

Desetak minuta sam posmatrao ljude oko sebe i zavirivao u sve table koje su ljudi držali u rukama. Tada je u hol aerodroma ušao lik koji je na prvi pogled izgledao izuzetno smotano. Visok skoro 2 metra i neverovatno krakat, sušta suprotnost Baćuški kojeg sam ja očekivao. U ruci je nosio neki papir, što me je neteralo da ga ispratim pogledom. U prostoriji sam već bio zavirio u sve table i papire, tako da nije bilo ništa pametnije da se radi. Rus je otišao do monitora sa dolaznim letovima i posle kratkog pogleda na njega udario se desnom rukom po čelu. U levoj je još uvek držao presavijeni papir. Počeo je da se okreće po holu, kao da pogledom nekog traži. Papir i dalje nije razmotavao, a njegova sadržina bila je ono što je mene zanimalo.

– Ako je ovo lik koji treba da me sačeka, biće dobro ako uspem da stignem do hotela – prošlo mi je kroz glavu.

Konačno je razmotao papir i stidljivo počeo da ga pokazuje. Okrenuo mi je leđa tako da nisam mogao da pročitam šta piše. Odlučio sam da odem sa druge strane i pogledam. Da ne bih bio napadan, obišao sam ga u luku od 3-4 metra. Taman kad je ostalo da napravim još jedan korak i pročitam, on se okrenuo na drugu stranu.

– E, starno je sad dosta, ovaj kao da me namerno zajebava! – pomislio sam.

Tada sam odlučio da ovog puta ne pravim toliki krug, nego da malo drskije prođem pored njega i pogledam šta piše na papiru. Skoro da sam se sudario sa njim i oteo mu onaj papir iz ruke dok sam prolazio. Nadao sam se da on nije moj vozač, ali avaj… Na papiru je u koloru bilo ispisano ime kompanije za koju radim, tako da više nije bilo sumnje. To je bio moj vozač u narednih nekoliko dana.

– Zdravo, ja sam Aleksandar. Mene čekaš. – predstavio sam se.

– Stanislav – reče Rus i razvuče lice u jedan veliki osmeh, valjda zato što nije morao dugo da čeka.

Uputili smo se ka izlazu. Stanislav je govorio na ruskom i bio je vidno raspoložen. Ispred kola nas je sačekala njegova supruga, a gepek nemačkog džipa koji se otvara na dugme daljinskog, definitivno je bio iznad mojih očekivanja Lade ili Volge.

Noć je odavno prekrila grad. Napustili smo aerodrom i uputili se ka Moskvi, bar sam ja tako mislio. Stanislav je non-stop nešto pričao i objašnjavao. Čas meni, čas svojoj ženi. Trudio sam se da ga slušam, ali on je govorio na ruskom. Klimao sam glavom i pravio se da ga razumem. Uistinu, razumeo sam svaku petu reč. Posle četiri godine učenja ruskog u osnovnoj školi, o ovom jeziku znao samo samo da ima 33 slova i nekoliko reči koje se izgovaraju slično kao i kod nas, mada mogu imati sasvim drugačije značenje. Znao sam šta znači velasiped i lošađ, ali ni bicikli, ni konj mi u ovom trenutku nisu trebali. Moje znanje ruskog tu se i završavalo. Pokušavao sam da se setim nečega, ali ništa drugo mi nije padalo na pamet osim prve rečenice koju te nauče na časovima ruskog:

– Privet, menja zovut Mašenka.

Njegovo znanje engleskog jezika se moglo porediti sa mojim znanjem ruskog. Poneka reč naučena u američkim filmovima i to je to. Ali, dobra volja, objašnjavanje i rukama i nogama omogućili su nam ipak da se uspešno sporazumemo u nekim momentima. Ponekad sam se morao truditi iz petnih žila da ga razumem šta priča. Tada sam uspevao da pohvatam samo određene fragmente, koji sami za sebe nisu ništa značili. Nikad mi kao tada nije bilo žao što nisam naučio ruski i što sam bežao sa časova. Trudio sam se da održim razgovor na sve moguće načine, kako ne bi nastala neprijatna tišina koju niko ne voli, a na sreću Stanislav mi je pomagao u tome.

Dok smo se vozili objašnjavao mi je da je on osoba kojoj treba da se obratim za sve što mi zafali; pričao je o Rusiji; o tome kako je moj direktor već stigao iz Beča i smestio se; o predstojećem takmičenju koje treba da organizujemo; opisivao je predele kroz koje prolazimo i njihove zanimljivosti. Nažalost ovo poslednje u mraku mi baš i nije imalo puno smisla, jer sam malo šta od toga mogao videti.

U jednom trenutku Stanislav je poveo razgovor o tome ko će sve biti od poznatih sportista na takmičenju koje organizujemo. Biće tu sva velika imena ruskog sporta. Meni lično koji ne pratim sport, a još manje veslanje i kajakanje, ona nisu značila puno. Ali ako Stanislav kaže da su osvajali medalje na Olimpijadama, onda oni moraju biti vrhunski sportisti.

– Otkud ti u toj ekipi? Da li si i ti sportista? – pitao sam ga.

– Bio sam nekad, ali ja sam se sportom bavio više rekreativno. Večeras ćeš upoznati mog prijatelja Dimu, on je pravi sportista.

– Ok, a kojim sportom se on bavi?

– Vožnjom kajaka.

– A kojim si se ti sportom bavio? – svojim izgledom definitivno nije delovao kao kajakaš.

– Skok u dalj. Long jump. – reče Stanislav, a ja se setih kako moja drugarica Miljana ovu disciplinu zove prosto skok u pesak.

– I? Jel bilo nekih rezultata?

– Onako, ništa specijalno, ali ne brini tokom ova četiri dana upoznaću te sa vrhunskim sportistima Rusije, – reče on i promeni temu – Vi ste smešteni 50tak kilometara van Moskve, svako jutro doći će neko po vas da Vas doveze do Gribnoj kanala…

Posle dvadesetak minuta vožnje umesto raznih hala industrijske zone, počele su se pojavljivati šume. Ubrzo smo stigli do mesta gde smo bili smešteni. Bila je to grupa od četiri vikendice u sred šume, okružene visokim drvenim zidovima. Meni lično sve ovo je više ličilo na mesto za odmor porodice Soprano, nego nekih sportista, pa sam se nadao da neću pronaći neki leš u zamrzivaču. Ujutro kada sam ustao i osmotrio okolinu shvatio sam da su naši domaćini veoma gostoljubivi i da je ovo mesto mnogo interesantnije od bilo kakvog hotela-motela.

Stanislav je održao svoje obećanje. Upoznao me je sa mnogim aktuelnim sportistima Rusije, kao i sa nekim proslavljenim sportkim veteranima. Bio je odličan domaćin, uvek tu da mi pomogne, zabavi i usluži. Poslednje večeri mog boravka u Moskvi, posetio sam zvaničnu teretanu u okviru moskovskog Olimpijskog kompleksa. Na zidu teretane bile su okačene slike sportista koje sam upoznao u toku proteklih nekoliko dana. Pored slika osvajača zlatnih olimpijskih medalja nalazila i slika mog domaćina Stanislava. Mnoga dešavanja i gomila utisaka nisu mi dozvolila da reagujem na tu činjenicu.

Po povratku u Novi Sad, ta slika je počela da me kopka. Zašto je bila tamo okačena ako Stanislav nije postigao nikakve specijalne rezultate? Nije puno vremena prošlo od momenta kad mi je to pitanje jasno sinulo u glavi do momenta kada sam seo za računar i potražio njegovo ime na internetu. Imao sam šta i da vidim, čovek koji se “rekreativno” bavio sportom je:

Stanislav Tarasenko – vicešampion sveta u disciplini skok u dalj, Svetsko prvenstvo u atletici,

Štutgart, 1993.