Aleksandar Sabo

Podela televizora prema odnosu stranica ekrana, daje nam dve dominantne grupe na tržištu: tu su televizori razmere 4:3 i 16:9. Pre nekoliko godina svi televizori su bili iste razmere (4:3). Otkud sad dve vrste i zašto bi trebalo da kupiti “široki” televizor kad naše tv stanice i dalje emituju program formata 4:3? Pozabaviću se istorijom ova dva formata, pre nego što pokušam da dam odgovor na ovo pitanje i svoju preporuku vezanu za izbor odgovarajućeg tv prijemnika.

Šta je razmera?

Svaki televizor (ili bioskopsko platno) možemo zamisliti kao jedan pravougaonik. Numeričko izražavanje odnosa širine i visine tog pravougaonika predstavlja razmeru. Kada kažemo da je televizor ima sliku formata 4:3 to znači da je on širok 4, a visok 3 jedinice dužine. Jedinica dužine može da varira, ali je njihov odnos uvek isti. Razmera se standardno obeležava kao odnos celih brojevima 4:3. Takođe je veoma popularan i način obeležavanja u kojem je drugi broj u odnosu jedinica: 1.33:1. Ovo je popularno zato što se ovo može predstaviti skraćeno tako što se jedinica izostavi, pa dobijemo samo jedan broj: 1.33. U ovom tekstu smo koristili smo koristili različite vrste obeležavanja.

Kao što smo već naveli standardni odnos stranica televizora starije generacije je 4:3, dok se novi televizori pojavljuju u formatu 16:9.

Razmera 4:3

Krajem devetnaestog veka razmeru 4:3 je prvobitno odredio Vilijam K. Dikson (William K. Dickson), istraživač u laboratoriji Tomasa Edisona. On je eksperimentisao sa novim uređajem zvanim kinetoskop. Za njega je koristio film širine 70mm, koji je bio vrlo skup u tom periodu. Tomas Edison smatrao je da tolika širina filma predstavlja nepotrebno rasipanje i od svog asistenta je zatražio da napravi značajnije uštede, tako što će smanjiti film. Na Vilijamovo pitanje: Koji oblik da koristi za slike?, Edison je sklopio prste u oblik pravougaonika približne razmere 4:3 i rekao: “Ovakav”.

Iz ovog se može naslutiti da je Edisonova odluka bila nasumična, a Vilijam je odabrao širinu filma 35 mm i  najmanje cele brojeve koji su opisivali odnos stranica predstavljenog pravougaonika. Postoje razne teorije da je Edison imao na umu Euklidov “Zlatni presek“, kada je postavljao zadatak svom pomoćniku. Zašto su se opredelili baš za ovaj oblik, niko ne zna tačan odgovor.

Društvo filmskih inženjera je prihvatilo ovaj odnos kao svoj prvi inženjerski standard 1917. godine. Narednih 35 godina svi filmovi su bili snimani u tom formatu. Razvoj televizije tridesetih godina XX veka bio je pod uticajem filmske industrije. Ista razmera iskorišćena je za prenos tv signala, a kasnije je i zvanično usvojena kao standard. Ovo je omogućilo ljudima da filmove, koji su do skoro bili dostupni samo u bioskopima, mogu gledati iz udobnih fotelja u svom domu.

Ovaj standard je do dana današnjeg zadržan na mnogim televizijama širom sveta. Digitalizacijom televizije prelazi se na novi standard 16:9, pri čemu će ovaj zastareli standard kroz nekoliko decenija u potpunosti biti istisnut sa tržišta.

Razmera 16:9

Vidno polje čoveka je više pravougaonog, nego kvadratnog oblika. To je navelo na zaključak da su “široki” formati prirodniji za gledanje, a filmovi predstavljeni u ovakvom formatu mogu stvoriti jači vizuelni utisak. Logičan potez filmskih studija posle ovog zaključka bio je da se novi filmovi snimaju u novom “širokom” formatu. Ujedno ovaj korak je  tokom pedesetih godina XX veka, vrlo vešto iskorišten kroz reklamnu kampanju za povećanje broja posetilaca bioskopa, koji je pao usled dostupnosti televizije.

Pod “širokim” formatom podrazumevamo sve formate koji su veći od 1.37:1. Tokom vremena eksperimentisalo se sa raznim “širokim” formatima. Svaki studio mogao je snimati filmove u nekom svom odnosu. Tokom vremena u filmskoj industriji izdvojili su se sledeći standardi:

• 1.33 (The Academy standard aspect ratio);
• 1.67 (The European widescreen aspect ratio);
• 1.85  (The American widescreen aspect ratio);
• 2.20  (Panavision);
• 2.35  (CinemaScope).

Kao što možete primetiti standard 1.78 (16:9) nije na listi. Postavlja se pitanje odakle se ovaj format stvorio i kako je postao standard? Za ovo je zaslužan dr Kerns H. Powers, rukovodilac u istraživačkom centru David Sarnoff. On je nacrtao sledeću sliku:

Na slici su predstavljeni filmski formati normalizovani na istu površinu i postavljeni jedan preko drugog. Sa slike se jasno može utvrditi jedna zanimljivost: najmanji spoljašnji pravougaonik u koji se uklapaju svi predstavljeni formati, kao i najveći unutrašnji pravougaonik su iste razmere: 16:9. Kerns je zaključio da bi platno ove razmere moglo efikasno koristiti za prikazivanje filma rađenog u bilo kojoj od navedenih razmera.

Godine 1984. Društvo inženjera filma i televizije (SMTPE) anonimno usvaja ovaj koncept. Nedugo posle toga postao je međunarodni standard digitalne televizije, digitalne televizije visoke rezolucije (HDTV) i poboljšane analogne televizije (EDTV). On omogućava da se doživljaj film bolje dočara gledajući ga na televizoru.

Moja Preporuka:

Ako kupujete televizor na kojem ćete prvenstveno gledati program naših tv stanica i želite da potrošite što manje novaca, kupite televizor starije generacije, jer su značajno jeftiniji (CRT monitori). Ukoliko vaš novi tv treba da posluži za gledanje filmova, igranje konzola i/ili praćenje HDTV kanala bez daljeg razmišljanja izaberite novi “širi” standard. Vaš izbor treba da se temelji na vašim potrebama i navikama, pa dobro porazmislite o tome pre nego što otvorite novčanik i kupite nešto što vam u stvari ne odgovara.

Rešio sam da popravim svoju veštinu pisanja. To se najbolje radi pisanjem. Sa Ivanom sam se dogovorio da mi redovno zadaje teme, kao i da kontroliše moj rad. Posle neuspelog pokušaja da progura ideju za tekst: Kako sam proveo letnji raspust; Ivana se uozbiljila i zadala mi je gore pomenutu temu. Ovo je trebao da bude lagan zadatak, jer dnevno puno vremena provodim u programiranju.

Ubrzo je usledila i kratka rasprava. Ja ne želim da pišem na ovu temu. Ne želim da pišem tekstove kao što su: “5 saveta da izgubite celulit” ili “10 razloga da se namestite pokraj šanka”. Ako nešto volim ili ne volim onda to sigurno nije organizovano u neku listu sa okruglim brojem stavki. Još jedan argument kojim sam pokušao da izbegnem ovu temu, bio je da ja jednostavno ne volim programiranje i da nemam nijedan razlog da ga volim. Dobio sam kratak odgovor:

- “Onda izmisli, ionako je ovo samo vežba.”

Odustao sam od dalje rasprave i od pisanja teksta.

Nekoliko sati kasnije shvatio sam da to možda i nije bila toliko loša ideja. Ne mora da nam se svidi svaka vežba koju izvodimo, ali ponekad može biti korisna. Pošto trenutno nemam pametnija posla, pokušaću da navedem 5 razloga zašto volim programiranje i time završim ovaj tekst za vežbu.

Volim programiranje, zato što…

1. … je to jedna od stvari u kojima sam dobar;

2. … zato što volim osećaj koji me obuzme kada se neko javi i kaže da mu je moj softver pomogao da reši neki problem;

3. … mi omogućava da budem finansijski nezavistan;

4. … mi je jednostavnije nego pisanje;

5. … zbog njega ne moram da cepam drva.

Možda se ovi moji razlozi mogu navesti i za neki drugi posao. U svakom slučaju ovo je moja vežba i moj tekst. Kao što sam ranije već spomenuo, i ova vežba može biti korisna, jer kad malo bolje razmislim ja ipak volim da programiram; cepanje drva i nije toliko jednostavno.

Često se na netu mogu naći slike raličitih postavki radnog okruženja korisnika Mac računara, takozvani Mac setup. Ovi prikazi uglavnom služe da bi se ljudi hvalili svojim prijateljima kakvom opremom raspolažu, mada nekome mogu da posluže i kao ideja za dobro organizovano radno okruženje koje obezbeđuje komfor u radu.

Početkom nedelje sam se preselio u novi stan. Posle dužeg razmišljanja pronašao sam idealno mesto da postavim svoje radno okruženje i sada je došlo na red da predstavim svoj mac-setup:

Pre tri meseca pod ruku mi je dospeo roman Justejna Gordera “Zamak u Pirinejima“. Roman je zamišljen je kao e-mail prepiska između glavnih likova. Ovakav koncept mi se odmah svideo i želeo sam da što pre vidim na koji način ga je pisac realizovao. Radnja romana u tom trenutku nije mi bila mnogo bitna, a raniji radovi ovog autora najavljivali su pitko štivo prožeto filozofskim razmatranjima. Rešio da izdvojim malo vremena i pročitam knjigu.

Knjiga se bavi kritičkim pogledom na religiju, paranormalne pojave i onozemaljski svet iz dva dijametralno suprotna ugla: jednog “vernika” i jednog skeptika. Radnja romana vrti se oko mističnog događaja koji je razdvojio glavne likove: Stejna i Surlum. Trideset godina kasnije posle njihovog slučajnog susreta oni odlučuju da uspostave kontakt, ali isključivo preko email-a.

Najavljivanje mističnog događaja na početku romana i njegovo pominjanje kad god se nađe zgodno mesto za to, predstavlja Tajnu (sa velikim T) romana. Tokom cele knjige oni razglabaju o toj njihovoj Tajni, ali sve do pred kraj knjige se ne objavljuje šta je u pitanju. Preveliko potenciranje na ovom događaju kao okosnici cele priče i nepotrebnim držanjem čitaoca u neznanju, istog čine samo nepotrebno smorenim, iznerviranim i nezainteresovanim za radnju romana. Da je kojim slučajem ranije otkriveno šta je u pitanju, poenta se sigurno ne bi izgubila. To ne bi pokvarilo ni čitanje, samo bi mu od početka dalo više smisla. Ovako može da se desi da odustanete i ne pročitate je do kraja. Ja sam knjigu zaklopio na 138. strani i ostavio je.

Još jedan razlog koji me je odvratio od čitanja je apsurdnost korišćenja email-a kao jedinog sredstva komunikacije. Da bih ovo objasnio moram napraviti malu digresiju. Radnja romana smeštena je u leto 2007 godine. Sredstva za komunikaciju odavno su prevazišla telegram, kao jedini oblik razgovora na daljinu. Junacima romana su dostupni i chat, i telefon, i video call. Oni insistiraju da se komunikacija obavlja isključivo preko email-a. Na nekim mestima se navodno dopisuju u realnom vremenu, tj. Surlum pošalje mail, pa čeka da joj Stejn odmah odgovori i obrnuto. Za potrebe ovakve situacije chat je idealna stvar. Pisac je morao na neki način da uvede dijalog (aktivnu raspravu) u roman, kako bi bar na momente pobegao od monotonije koju prouzrokuje čitanje dugačkih pisama junaka. Dijalog je sproveo kroz kratke email poruke i poenta mog izlaganja je da je upravo na tom mestu trebao uvesti chat, ako likovi već nisu bili spremni da razgovaraju telefonom. Jedini razlog zbog koga se pisac nije odlučio na ovaj korak, po meni je to što je pokušao da bude konzistentan i nije želeo da uvodi nov način komuniciranja junaka. Knjiga se tada ne bi mogla reklamirati kao: Knjiga sastavljena od međusobno razmenjenih email-ova Stejna i Surlun.

Večeras, razmišljajući o nekim stvarima setio sam se jednog interesantnog pasusa iz knjige koji opisuje slučajnosti. O njima ću pisati neki drugi put. Usput sam pomislio kako se možda na kraju knjige pronađe još koja zanimljiva rečenica. Upravo iz tog razloga rešio sam da pročitam knjigu do kraja, a da deo recenzije napišem sa mišljenjem koje sam stekao pre nego što sam odustao od knjige. Konačan sud izneću kad završim sa čitanjem.

Odoh sad da čitam knjigu.

—

Dva sata kasnije.

Moje mišljenje se i dalje nije promenilo.

Jako volim neke od ranije objavljenih dela ovog pisca, ali to nije dovoljan uslov da mi se i svako njegovo novo delo bezuslovno svidi. Smatram da je ovo jedna prosečna knjiga, koja obiluje ne tako interesantnim filozofskim razmatranjima i ako vam se ova tematika ne sviđa zaobiđite je u širokom luku.

Posle 4 dana ovogodišnjeg Exita (ako izuzmemo nastup Mike i Faith No More) celokupan doživljaj se može opisati u naredne dve slike:

Konačno sam skinuo narukvicu.

Bolje da sam ostao kući, ne bih morao patike  da perem.

Više komentara nije zaslužio.

Novi sistem ulaska na ExitFestival značajno je promenjen. Umesto regularnih karata uvedene su narukvice. Moje mišljenje je da bi imali mnogo više zadovoljnih posetilaca da su ostavili i regularne ulaznice i narukvice, pa da možemo da biramo koju ćemo koristiti.

Mene lično nervira licemerje koje proizilazi iz objašnjenje da organizatori nekom čine uslugu, a u stvari  samo dodatno maltretiraju sve sa ovakvim postupkom. Ovakav vid ulaznica koristi se na svim velikim festivalima u svetu i se njime se jednostavnije reguliše ulazak na festival, kao i čuvanje same ulaznice.

Čuvanje ulaznice treba da bude lična stvar. Ono što ja vidim kao razlog za uvođenje ovih narukvica je samo povećanje kontrole ulaska na festival, ali ne i pojednostavljivanje istog što bi trebalo da bude cilj. Ono što se dobilo sa ovakvim postupkom je dodatno maltretiranje posetilaca koji ne vole da nose narukvice bilo koje vrste. Na žalost ja sam jedan od njih i zato ovo pišem.

Sistem ulaska na festival ovim nije poboljšan. Postojanje bar koda na narukvici, nam sugeriše da se ništa ne menja, tako da i ove godine očekujemo skeniranje bar kodova, redove, pretresanja i slične gužve.

Narukvica bi trebala da omogući više jednostavnih i nesmetanih ulazaka na festival. O većem broju ulazaka na festival možemo da zaboravimo u startu, al sa time smo se pomirili još odavno.

Pa se opet postavlja pitanje: Zašto je uveden sistem ulaska narukvicama?

“Zato što je po praksi svih ostalih festivala sveta potpuna personalizacija kupaca neohodna s obzirom na aspekte bezbednosti. Prelaskom na narukvice, Exit prestaje da bude jedini festival koji koji ih nije koristio i preuzima model koji imaju svi ostali festivala na svetu.” (više)

Meni nije jasno koji su to aspekti bezbednosti, ali to tako kul zvuči.

Nekome je možda jednostavnije da čuva narukvicu nego kartu. Ja, kome smeta i ručni sat da nosi, nisam jedan od njih. Meni je bilo jednostavnije da stavim kartu u novčanik i da je čuvam u torbici. Narukvicu mogu zakačiti i pokidati negde usput i karta tada prestaje da važi.

O udobnosti nošenja ove narukvice neću ni pisati. Sve se vidi sa slike.

Za kraj citiraću deo teksta sa sajta ExitFest.org

“…uživanje podrazumeva i kul narukvicu koju ćete nositi tokom četiri festivalska dana (a verovatno i duže)…” (više)

Citat malo izvučen iz kontektsta, ali i dalje prenosi poruku debilizma, poput onog koji se može čuti u TopShop reklamama.

Pre dva dana u razgovoru sa svojom lepšom polovinom pričali smo o sledećem: Šta bi mi ljudi rekli da im kažem da smo sada, 2 meseca pre nego što treba da stanemo na ludi kamen, raskinuli? Umesto da tupim u prazno i nagađam šta bi ljudi rekli, rešio sam da proverim.

Na Facebook-u sam objavio Relationship status: Single.

I prva dva minuta ništa se nije desilo.

A onda. Stiže poruka preko Skype: Dalje »

Subota. Ustao sam malo pre šest sati i spremio se za posao. Dok sam silazio niz stepenice razmišljao sam kakvo je maltretiranje ovo ustajanje subotom. Svratio sam u prodavnicu da kupim flašu vode. Kada sam ugledao prodavačicu sanjivu i bunovnu, ništa bolju nego što sam i sam bio u tom trenutku, zapitao sam se kada je ona morala da ustane da bi otvorila prodavnicu u šest sati, da bih ja mogao kupiti to što mi je potrebno. Da li ona mora da ustaje tako rano da ja ne bih morao da razmišljam dan ranije šta treba izjutra poneti na posao?

Detinjstvo sam proveo u malom selu u Banatu. Koliko je selo malo govori podatak da kao dete nisam morao voditi računa o saobraćaju kad prelazim na drugu stranu ulice. U selu postoji jedna pekara, dve kafane i tri prodavnice. Ljudi u selu svoj život jednostavno moraju prilagoditi njihovom radu. Hleb se prodaje do 8h, a nedeljom ga nema uopšte. Prodavnice rade do 21h, a kafane tek od 18h. Dalje »

Pre šest meseci preselio sam se u novi stan. Do tada sam skoro uvek živeo u nekoj kući gde je moj prostor bio odvojen od drugih. Ne smetaš nikome i niko ti ne smeta. Imati svoj privatni ćošak je nešto neprocenjivo. Na žalost gubitak ovog mira je cena koju čovek mora da plati kada se seli iz kuće u stan, posebno ako dolazi da živi u grad sa sela.

Prva nezgodacija koja te dočeka, kada se useliš u neku zgradu, je činjenica da svakog dana saznaš ko šta ima za ručak. Loše projektovani otvori za odžake u novim zgradama koji nemaju cug uzrokuju da se u stanu oseti miris komšijskog ručka. Sve ovo ne bi bilo tako strašno da taj miris nije neki ukiseo i odvratan, poput mirisa koji odaju čarape osobe koja se vratila iz celodnevnog lova. Jedan poznanik je za njega prokomentarisao:

• Komšinice, zar opet za ručak svrake s lukom?!!

U početku smo probali da se organizujemo da prepodne kada se ručak sprema izađemo iz stana kako bi ga izbegli. Ovo je bilo delotvorno u početku, ali se problem ubrzo vratio kada smo ustanovili da nema pravila kada se ručak sprema. Često se miris osetio u večernjim časovima, a dešavalo se ponekad da zamiriše i u sred noći. Na žalost, to je stvar na koju ne mogu direktno da utičem. Jedino rešenje bilo je postaviti rozetu na crevo od aspiratora i na taj način sprečiti ulazak neprijatnih mirise u stan. Na ovaj način gubi se smisao istog u kuhinji, ali neprijatnih mirisa više nema. Dalje »