Kako do Neuzine?

Za vikend mi je dolazilo društvo iz Novog Sada u Neuzinu. Pošto je put između Kaća i Žablja zatvoren već duže vreme, pokušao sam da im objasnim koji je najjednostavniji način da stignu do mene.

Moja verzija:

Kad kreneš iz Novog Sada, idi na autoput: pređeš nadvožnjak, skreneš u Šangaj i tu ideš samo pravo, put te vodi pravo na autoput. Onda autoputem do Kovilja, isključiš se tu i skreneš levo za Šajkaš. U Šajkašu samo pravo do Žabaljske raskrsnice i onda za Zrenjanin. Kroz Zrenjanin samo prođeš i pratiš putokaze za Vršac. Nemoj da produžiš pravo posle uljare, to je put za Klek i Žitiste, nego, treba da se skreneš desno. Pratiš put do Vršca i ideš kroz Sečanj. U Sečnju kod semafora moraš da skreneš desno (ako produžiš pravo ideš za Jašu Tomić i Rumuniju). Dakle, desno i onda ideš preko Tamiša. Kad pređeš Tamiš, 200 metara posle mosta je raskrsnica. Skreneš desno i to je put za Neuzinu. Kada dođeš do Neuzine i ideš pravo do raskrsnice, tu skreneš desno i ulaziš u selo. Na trećoj raskrnici (kod trafike), skreneš levo i ideš do škole (oko 300 metara). Ja sam preko puta škole.

Integralna Ivanina verzija:

Dođete do Zrenjanina, pa pratite putokaze za Vršac. Posle Sečnja imaš putokaze za Neuzinu. U selu dođete do škole i videćete kuću sa najlepše ofarbanom kapijom. Tu smo mi.

Zahvaljujem Tamari, Saši i Ivani što su mi ukazali i pokazali da postoje i mnogo jednostavniji načini za objašavanje.

Dejan Novačić :: SFRJ za ponavljače – Turistički vodič

Knjiga Dejana Novačića “SFRJ za ponavljače – turistički vodič” je jedna od retkih satiričnih knjiga novijeg datuma, koja je doživela uspeh među našim čitaocima. Tome je donekle doprinela tema kojom se knjiga bavi, a odnekle i humor pisca koji je u nekim momentima oštar kao tup žilet, pa boli kad god poseče.

Knjiga je zamišljena kao turistički vodič kroz SFRJ. Pisac nam na satiričan način predstavlja mitove i legende ove zemlje od Tita i samoupravljanja do Steve Karapandže i vegete; vremensku zonu koja važi samo za JAT; predsednika SUBNOR-a i nosioca kaubojske spomenice 1941 Batu Živojinovića, kao i pripadnike JSO, koja je delovala u Beogradu za vreme II svetskog rata pod nazivom Otpisani. Takođe podseća nas i kako su nastale neke izreke poput: “ima bulju ko dva lista Borbe!” i zašto je Repriza Nove godine najneobičniji praznik koji se slavi.

Na momente knjiga se može učiniti dosadnom u situacijama kada se autor dotakne teme koja vam nije poznata. Lično nisam imao pojma o tamo nekom Veljku Rogošiću i Matiji Ljubeku, ali slatko sam se nasmejao kada sam pričitao deo o Mladenu Deliću i njegovom, sada već istorijskom izjavom: “ljudi moji, pa je li to moguće?!”.

Ipak na kraju ovo neće puno smetati prilikom čitanja.

Piščev humor nateraće vas da knjigu pročitate u jednom dahu (ili dva ako vam u stan dođu nenajavljeni gosti dok je čitate). Kako bih prestao da smišljam bilo kakve superlative za knjigu, izdvojiću ovde za vas jedan citat kako bih vam u potpunosti dočarao njen duh. Citat je o mešovitim brakovima, koji su nam svima dobro poznati, jer mnogi od nas potiču iz upravo takvih:

Mešoviti brakovi razlikuju se od normalnih po tome što ih sklapaju osobe koje više zanimaju polni, a manje međunacionalni odnosi. To za posledicu ima rađanje tzv. “dece iz mešovitih brakova” (“mati mi žensko, a babo muško”).

Za ostale opise morate pročitati knjigu.

Knjiga je za svaku preporuku. Ja sam uz nju proveo jedno opušteno popodne u kojem sam zaboravio na svakodnevnicu i na momenat proživeo neka “stara dobra vremena” kojih se sećam samo iz priča starijih, a koja su prestala kada sam okačio crvenu maramu oko vrata i izgovorio zakletvu: “Danas kada postajem pionir”.

 

Zajam za školarinu!

Kada si tinejdžer/ka nalaziš se u periodu u kom ti se dešavaju mnoge lepe stvari u životu, ali se istovremeno nameću i nove odgovornosti. U to vreme svi smo raspolagali sa određenom količinom džeparca. Često nedovoljnom da ispunimo sve svoje želje. Zbog ovog se često moralo kalkulisati gde će se novac potrošiti: da li u izlasku sa društvom ili štekati za nove Levi’s-ke.

Julija (moja sestra) je bila drugi razred srednje škole. Te iste godine sam ja upisao fakultet. Jednog vikenda sam došao kući u Zrenjanin i između mojih dnevnih ludorija, sestra je ugrabila trenutak za razgovor. Posle silnog uvoda, konačno je prešla na stvar:

– Nego, da te ja nešto upitam. Da li ti imaš nešto novaca? – pitala me je.

– Imam.

– A da li bi hteo da mi pozajmiš malo? Treba mi za večeras.

– Zašto? Zar ti nemaš?

– Nemam.

– Traži od mame i tate. Daće ti.

– Ne smem. Već su mi dali džeparac za ovu nedelju i potrošila sam.

– E, pa sad… Što si potrošila?

– Hoću da idem do grada sa drugaricom na piće. Zato ti tražim.

– To nije moj problem. I ja idem do grada večeras.

– Hajde, pozajmi mi n* dinara vratiću ti od nedelje.

*Ne sećam se koja je količina novaca bila u pitanju, ali znam da nije bila neka značajnija suma. Recimo da se za te pare moglo popiti jedno piće u gradu – možda kao danas 200 dinara.

– Nisam zainteresovan da oročavam novac.

– Ali…

– Nedam! Kraj. – Uzeo sam neku knjigu da čitam, nezainteresovan za nastavak razgovora.

(Mnoge koji me poznaju iz tog perioda ne čudi moj postupak. U tom periodu svog života bio sam nepopravljivi egosita i izuzetno samoživa osoba.) Moja sestra, naviknuta na svakava moja izdanja, mnogo se razbesnela zbog ovog mog postupka i izgovorila je jedinu strašnu uvredu, najstaršniju koju je u tom trenutku mogla da smisli:

– Znaš šta! Završiću ja fakultet! I zaposliću se. Doći ćeš tada kod mene da ti pozajmim pare da platiš školarinu! – Ljutito se okrenula i izašla iz sobe.

Juče je Juca završila fakultet. Danas se sa osmehom svi prisećamo ovog događaja i prepričavamo ga kao porodičnu anegdotu.

Mada je mlađa od mene tri godine, završila je Ekonomski fakultet uprkos svim nedaćama koje su je snalazile. Izuzetno sam ponosan na nju.

Priznajem da mi je danas jako žao što sam tada bio kreten i što joj nisam pomogao u tom, za nju bitnom, trenutku. Shvatam sada da je svima često u životu potrebna podrška (ne samo materijalna), a naročito je bitna podrška porodice i nekog ko je “stariji brat”. Nadam se da sam kasnije u životu Juci bio mnogo bolji brat od Saše brucoša. U svakom slučaju ću se truditi da to u buduće budem.

I za kraj, Juco, moram nešto da te pitam: da li imaš malo novaca da mi pozajmiš? Treba mi da platim svoju školarinu?

🙂

Facebook (ne) rođendan

Već par dana mi se nešto mota po glavi: mnogim ljudima sam eto, tek tako čestitao rođendan preko Facebook-a, bez ikakve provere i razmišljanja da li je njima zaista tog dana bio rođendan ili ne. Jednostavna mala porukica koja obaveštava o današnjim slavljenicima oslobodila me je prikupljanja i memorisanja rođendana svojih prijatelja i drugara. Verujem da se većina vas, koji čitate ovo, slaže sa konstatacijom da je ovo jedna od najkorisnijih stvari koju Facebook nudi.

Ali!

Šta se desi kada neko (namerno) pogrešno unese datum svog rođenja?

Da bih dobio odgovor na ovo pitanje, pre dva dana sam rešio da napravim jedan mali (sociološki) eksperiment. Promenio sam datum svog rođendana na Facebook-u! Odlučio sam da umesto 13. aprila to bude 14.mart. Ovaj datum sam odabrao zbog predpostavke da će zato što pada u  ponedeljak, dopreti do najvećeg broja ljudi, a sličnost sa mojim datum rođenja trebalo je da obezbedi da će neko biti prevaren. A da se ne lažemo, da ovo nisam uradio sada, morao bih da čekam barem do jeseni, ili sledeće zime, da ljudi zaborave da mi je ove godine već bio rođendan.

Iz prve sam samo želeo da se zabavim i razbijem sivilo svakodnevice. Razmislio sam o reakcijama ljudi, pa sam se pripremio za neke od njih; neke druge ne bih naslutio ni u ludilu! Nadam se da, sada kada je sve gotovo, niko nije ljut zbog ove ujdurme.

Elem, očekivani odziv na ovu zavrzlamu je bio da će se javiti dve grupe ljudi:

  • oni koji ne znaju kad mi je rođendan;
  • i oni koji znaju kad mi je rođendan.

Oni koji ne znaju kad mi je rođendan će mi čestitati rođendan. Tako je i bilo. Ovde nema ničeg neobičnog. Ni sam ne bih postupio drugačije da mi većina tih osoba uradi istu stvar. Jednostavno previše datuma koje se ne mogu zapamtiti i ljudi se u potpunosti oslanjaju na činjenicu da se neko neće ovako našaliti sa njima, već će uneti svoj pravi rođendan. Svima njima želim da zahvalim na svim željama. Sačuvaću ih u lepom sećanju do pravog rođendana, kao i za svaki svoj sledeći.

S druge strane postoje osobe koje jednostavno ne možeš prevariti. Pamte brojke bez greške. Ove osobe su mogle upropastiti ovaj ogled. Ali, da se to ne bi desilo, odlučio sam da brzo uklonim sve njihove postove, a da im za uzvrat obezbedim privilegiju da odmah saznaju o čemu se radi. Ni ovde nije bilo iznenađenja.

Iznenađenje je nastalo kada se pojavila treća grupa ljudi, koju uopšte nisam očekivao i nisam mogao da pretpostavim da će se javiti na ovaj način. Ova grupa je najmalobrojnija, a u nju spadaju osobe za koje 100% mogu da tvrdim da znaju kad sam rođen, a koji su mi opet čestitale rođendan, ili barem nazvale da provere da mi nije slučajno ipak danas rođendan.

Kako se ovo desilo?

Pretpostvaljam da svi mi imamo specijalan način tretiranja informacija koje dolaze iz poverljivih izvora. Zbog brzine života i obilja podataka koji nas okružuju, informacije iz ovih izvora usvajamo bez provere. Ovo često može da bude jako korisno, jer ne moramo da razmišljamo o tome dalje. Na žalost, takođe može prouzrokovati konfuziju da se nekad usvoji i informacija koja nije istinita, čak iako nam samo malo treba da bismo se setili da u stvari posedujemo istinitu informaciju.

Nagađam da se upravo to ovde dogodilo.

Ono što bih izveo kao zaključak o svom drugom eksperimentu (ovde možete pročitati o prvom) na društvenoj mreži Facebook je:

  1. da nije lepo cimati ljude na ovaj način… Izvinjavam se još jednom, ali ipak priznajem, bilo je užasno zabavno;
  2. ponekad nije loše proveriti i porazmisliti čak i o nekim bezlenim i beznačajnim informacijama koje nam se svakodnevno serviraju, naročito pre nego što ih prihvatimo i usvojimo za svoje paradigme. Zamislite samo koliko vas neki moćniji mediji mogu nasamariti kada sam ja juče uz pomoć Facebook-a uspeo da vas uverim da mi je zaista rođendan;
  3. da, na žalost, ovaj eksperiment moram proglasiti neuspešnim, jer niko sinoć nije došao na pivo sa poklonom.

 

Zašto je širi televizor bolji?

Podela televizora prema odnosu stranica ekrana, daje nam dve dominantne grupe na tržištu: tu su televizori razmere 4:3 i 16:9. Pre nekoliko godina svi televizori su bili iste razmere (4:3). Otkud sad dve vrste i zašto bi trebalo da kupiti “široki” televizor kad naše tv stanice i dalje emituju program formata 4:3? Pozabaviću se istorijom ova dva formata, pre nego što pokušam da dam odgovor na ovo pitanje i svoju preporuku vezanu za izbor odgovarajućeg tv prijemnika.

Šta je razmera?

Svaki televizor (ili bioskopsko platno) možemo zamisliti kao jedan pravougaonik. Numeričko izražavanje odnosa širine i visine tog pravougaonika predstavlja razmeru. Kada kažemo da je televizor ima sliku formata 4:3 to znači da je on širok 4, a visok 3 jedinice dužine. Jedinica dužine može da varira, ali je njihov odnos uvek isti. Razmera se standardno obeležava kao odnos celih brojevima 4:3. Takođe je veoma popularan i način obeležavanja u kojem je drugi broj u odnosu jedinica: 1.33:1. Ovo je popularno zato što se ovo može predstaviti skraćeno tako što se jedinica izostavi, pa dobijemo samo jedan broj: 1.33. U ovom tekstu smo koristili smo koristili različite vrste obeležavanja.

Kao što smo već naveli standardni odnos stranica televizora starije generacije je 4:3, dok se novi televizori pojavljuju u formatu 16:9.

Razmera 4:3

Krajem devetnaestog veka razmeru 4:3 je prvobitno odredio Vilijam K. Dikson (William K. Dickson), istraživač u laboratoriji Tomasa Edisona. On je eksperimentisao sa novim uređajem zvanim kinetoskop. Za njega je koristio film širine 70mm, koji je bio vrlo skup u tom periodu. Tomas Edison smatrao je da tolika širina filma predstavlja nepotrebno rasipanje i od svog asistenta je zatražio da napravi značajnije uštede, tako što će smanjiti film. Na Vilijamovo pitanje: Koji oblik da koristi za slike?, Edison je sklopio prste u oblik pravougaonika približne razmere 4:3 i rekao: “Ovakav”.

Iz ovog se može naslutiti da je Edisonova odluka bila nasumična, a Vilijam je odabrao širinu filma 35 mm i  najmanje cele brojeve koji su opisivali odnos stranica predstavljenog pravougaonika. Postoje razne teorije da je Edison imao na umu Euklidov “Zlatni presek“, kada je postavljao zadatak svom pomoćniku. Zašto su se opredelili baš za ovaj oblik, niko ne zna tačan odgovor.

Društvo filmskih inženjera je prihvatilo ovaj odnos kao svoj prvi inženjerski standard 1917. godine. Narednih 35 godina svi filmovi su bili snimani u tom formatu. Razvoj televizije tridesetih godina XX veka bio je pod uticajem filmske industrije. Ista razmera iskorišćena je za prenos tv signala, a kasnije je i zvanično usvojena kao standard. Ovo je omogućilo ljudima da filmove, koji su do skoro bili dostupni samo u bioskopima, mogu gledati iz udobnih fotelja u svom domu.

Ovaj standard je do dana današnjeg zadržan na mnogim televizijama širom sveta. Digitalizacijom televizije prelazi se na novi standard 16:9, pri čemu će ovaj zastareli standard kroz nekoliko decenija u potpunosti biti istisnut sa tržišta.

Razmera 16:9

Vidno polje čoveka je više pravougaonog, nego kvadratnog oblika. To je navelo na zaključak da su “široki” formati prirodniji za gledanje, a filmovi predstavljeni u ovakvom formatu mogu stvoriti jači vizuelni utisak. Logičan potez filmskih studija posle ovog zaključka bio je da se novi filmovi snimaju u novom “širokom” formatu. Ujedno ovaj korak je  tokom pedesetih godina XX veka, vrlo vešto iskorišten kroz reklamnu kampanju za povećanje broja posetilaca bioskopa, koji je pao usled dostupnosti televizije.

Pod “širokim” formatom podrazumevamo sve formate koji su veći od 1.37:1. Tokom vremena eksperimentisalo se sa raznim “širokim” formatima. Svaki studio mogao je snimati filmove u nekom svom odnosu. Tokom vremena u filmskoj industriji izdvojili su se sledeći standardi:

  • 1.33 (The Academy standard aspect ratio);
  • 1.67 (The European widescreen aspect ratio);
  • 1.85  (The American widescreen aspect ratio);
  • 2.20  (Panavision);
  • 2.35  (CinemaScope).

Kao što možete primetiti standard 1.78 (16:9) nije na listi. Postavlja se pitanje odakle se ovaj format stvorio i kako je postao standard? Za ovo je zaslužan dr Kerns H. Powers, rukovodilac u istraživačkom centru David Sarnoff. On je nacrtao sledeću sliku:

Na slici su predstavljeni filmski formati normalizovani na istu površinu i postavljeni jedan preko drugog. Sa slike se jasno može utvrditi jedna zanimljivost: najmanji spoljašnji pravougaonik u koji se uklapaju svi predstavljeni formati, kao i najveći unutrašnji pravougaonik su iste razmere: 16:9. Kerns je zaključio da bi platno ove razmere moglo efikasno koristiti za prikazivanje filma rađenog u bilo kojoj od navedenih razmera.

Godine 1984. Društvo inženjera filma i televizije (SMTPE) anonimno usvaja ovaj koncept. Nedugo posle toga postao je međunarodni standard digitalne televizije, digitalne televizije visoke rezolucije (HDTV) i poboljšane analogne televizije (EDTV). On omogućava da se doživljaj film bolje dočara gledajući ga na televizoru.

Moja Preporuka:

Ako kupujete televizor na kojem ćete prvenstveno gledati program naših tv stanica i želite da potrošite što manje novaca, kupite televizor starije generacije, jer su značajno jeftiniji (CRT monitori). Ukoliko vaš novi tv treba da posluži za gledanje filmova, igranje konzola i/ili praćenje HDTV kanala bez daljeg razmišljanja izaberite novi “širi” standard. Vaš izbor treba da se temelji na vašim potrebama i navikama, pa dobro porazmislite o tome pre nego što otvorite novčanik i kupite nešto što vam u stvari ne odgovara.

Pet razloga zašto volim programiranje

Rešio sam da popravim svoju veštinu pisanja. To se najbolje radi pisanjem. Sa Ivanom sam se dogovorio da mi redovno zadaje teme, kao i da kontroliše moj rad. Posle neuspelog pokušaja da progura ideju za tekst: Kako sam proveo letnji raspust; Ivana se uozbiljila i zadala mi je gore pomenutu temu. Ovo je trebao da bude lagan zadatak, jer dnevno puno vremena provodim u programiranju.

Ubrzo je usledila i kratka rasprava. Ja ne želim da pišem na ovu temu. Ne želim da pišem tekstove kao što su: “5 saveta da izgubite celulit” ili “10 razloga da se namestite pokraj šanka”. Ako nešto volim ili ne volim onda to sigurno nije organizovano u neku listu sa okruglim brojem stavki. Još jedan argument kojim sam pokušao da izbegnem ovu temu, bio je da ja jednostavno ne volim programiranje i da nemam nijedan razlog da ga volim. Dobio sam kratak odgovor:

– “Onda izmisli, ionako je ovo samo vežba.”

Odustao sam od dalje rasprave i od pisanja teksta.

Nekoliko sati kasnije shvatio sam da to možda i nije bila toliko loša ideja. Ne mora da nam se svidi svaka vežba koju izvodimo, ali ponekad može biti korisna. Pošto trenutno nemam pametnija posla, pokušaću da navedem 5 razloga zašto volim programiranje i time završim ovaj tekst za vežbu.

Volim programiranje, zato što…

1. … je to jedna od stvari u kojima sam dobar;

2. … zato što volim osećaj koji me obuzme kada se neko javi i kaže da mu je moj softver pomogao da reši neki problem;

3. … mi omogućava da budem finansijski nezavistan;

4. … mi je jednostavnije nego pisanje;

5. … zbog njega ne moram da cepam drva.

Možda se ovi moji razlozi mogu navesti i za neki drugi posao. U svakom slučaju ovo je moja vežba i moj tekst. Kao što sam ranije već spomenuo, i ova vežba može biti korisna, jer kad malo bolje razmislim ja ipak volim da programiram; cepanje drva i nije toliko jednostavno.

 

Mac Setup

Često se na netu mogu naći slike raličitih postavki radnog okruženja korisnika Mac računara, takozvani Mac setup. Ovi prikazi uglavnom služe da bi se ljudi hvalili svojim prijateljima kakvom opremom raspolažu, mada nekome mogu da posluže i kao ideja za dobro organizovano radno okruženje koje obezbeđuje komfor u radu.

Početkom nedelje sam se preselio u novi stan. Posle dužeg razmišljanja pronašao sam idealno mesto da postavim svoje radno okruženje i sada je došlo na red da predstavim svoj mac-setup:

Justejn Gorder: Zamak u Pirinejima

Pre tri meseca pod ruku mi je dospeo roman Justejna Gordera “Zamak u Pirinejima“. Roman je zamišljen je kao e-mail prepiska između glavnih likova. Ovakav koncept mi se odmah svideo i želeo sam da što pre vidim na koji način ga je pisac realizovao. Radnja romana u tom trenutku nije mi bila mnogo bitna, a raniji radovi ovog autora najavljivali su pitko štivo prožeto filozofskim razmatranjima. Rešio da izdvojim malo vremena i pročitam knjigu.

Knjiga se bavi kritičkim pogledom na religiju, paranormalne pojave i onozemaljski svet iz dva dijametralno suprotna ugla: jednog “vernika” i jednog skeptika. Radnja romana vrti se oko mističnog događaja koji je razdvojio glavne likove: Stejna i Surlum. Trideset godina kasnije posle njihovog slučajnog susreta oni odlučuju da uspostave kontakt, ali isključivo preko email-a.

Najavljivanje mističnog događaja na početku romana i njegovo pominjanje kad god se nađe zgodno mesto za to, predstavlja Tajnu (sa velikim T) romana. Tokom cele knjige oni razglabaju o toj njihovoj Tajni, ali sve do pred kraj knjige se ne objavljuje šta je u pitanju. Preveliko potenciranje na ovom događaju kao okosnici cele priče i nepotrebnim držanjem čitaoca u neznanju, istog čine samo nepotrebno smorenim, iznerviranim i nezainteresovanim za radnju romana. Da je kojim slučajem ranije otkriveno šta je u pitanju, poenta se sigurno ne bi izgubila. To ne bi pokvarilo ni čitanje, samo bi mu od početka dalo više smisla. Ovako može da se desi da odustanete i ne pročitate je do kraja. Ja sam knjigu zaklopio na 138. strani i ostavio je.

Još jedan razlog koji me je odvratio od čitanja je apsurdnost korišćenja email-a kao jedinog sredstva komunikacije. Da bih ovo objasnio moram napraviti malu digresiju. Radnja romana smeštena je u leto 2007 godine. Sredstva za komunikaciju odavno su prevazišla telegram, kao jedini oblik razgovora na daljinu. Junacima romana su dostupni i chat, i telefon, i video call. Oni insistiraju da se komunikacija obavlja isključivo preko email-a. Na nekim mestima se navodno dopisuju u realnom vremenu, tj. Surlum pošalje mail, pa čeka da joj Stejn odmah odgovori i obrnuto. Za potrebe ovakve situacije chat je idealna stvar. Pisac je morao na neki način da uvede dijalog (aktivnu raspravu) u roman, kako bi bar na momente pobegao od monotonije koju prouzrokuje čitanje dugačkih pisama junaka. Dijalog je sproveo kroz kratke email poruke i poenta mog izlaganja je da je upravo na tom mestu trebao uvesti chat, ako likovi već nisu bili spremni da razgovaraju telefonom. Jedini razlog zbog koga se pisac nije odlučio na ovaj korak, po meni je to što je pokušao da bude konzistentan i nije želeo da uvodi nov način komuniciranja junaka. Knjiga se tada ne bi mogla reklamirati kao: Knjiga sastavljena od međusobno razmenjenih email-ova Stejna i Surlun.

Večeras, razmišljajući o nekim stvarima setio sam se jednog interesantnog pasusa iz knjige koji opisuje slučajnosti. O njima ću pisati neki drugi put. Usput sam pomislio kako se možda na kraju knjige pronađe još koja zanimljiva rečenica. Upravo iz tog razloga rešio sam da pročitam knjigu do kraja, a da deo recenzije napišem sa mišljenjem koje sam stekao pre nego što sam odustao od knjige. Konačan sud izneću kad završim sa čitanjem.

Odoh sad da čitam knjigu.

Dva sata kasnije.

Moje mišljenje se i dalje nije promenilo.

Jako volim neke od ranije objavljenih dela ovog pisca, ali to nije dovoljan uslov da mi se i svako njegovo novo delo bezuslovno svidi. Smatram da je ovo jedna prosečna knjiga, koja obiluje ne tako interesantnim filozofskim razmatranjima i ako vam se ova tematika ne sviđa zaobiđite je u širokom luku.

OKTAN – program za praćenje potrošnje goriva u vozilu

Progam Oktan je nastao iz lične potrebe za evidencijom o utrošenoj količini novca i  prosečnoj potrošnji goriva.

Karakteristike programa i osnovna svojstva

  • praćenje prosečne potrošnje goriva – izaberite praćenje u određenom vremenskom periodu (datumi kada je gorivo natočeno) ili na osnovu pređene kilometraže (stanje na kilometar satu). Jasan prikaz, na osnovu parametra koji ste odabrali, pojaviće se na gornjem grafiku.
  • evidencija troškova – na pitanje koliko me sve to košta, odgovor daje donji grafik. U ovom odeljku je prikazano koliko je goriva potrošeno, kilometara pređeno i novca utrošeno (na gorivo), sumirano za svaki mesec pojedinačno.
  • više vozila, jedan softver – OKTAN vam omogućava da pratite potrošnju i troškove za sva vaša vozila, ukoliko ih imate više. Jednim kilikom odaberite vozilo i svi podaci će vam biti dostupni.

Program se može besplatno skinuti sa sledeće adrese: http://www.malopero.com/oktan/

Detect User idle time on Mac OS X

When you’re developing an application to track time or some work done on a computer, you need to know how long that user was actually in front of the screen, working on a task. If user has left his seat, your application should detect that and pause the timer.

This can be done by comparing user idle time with predefined amount of seconds, for which we are shure that user is left his place, usualy 300 or 600 seconds (5-10 minutes).

Continue reading