Žedan sam.
U frižideru se sok od borovnice hladi već dva dana. Odlično! Nasuo sam čašu soka i upalio tv.
Na tv-u ide neka bolesna emisija “Destroyed in seconds”. Svašta se emituje danas. Gomila nabacanih katastrofa za koje ne znam čemu služe. Ne želim da se naslađujem tuđom nesrećom, a ne vidim neku drugu poentu ove emisije.
U stvari, ni ne zanima me.
Menjam kanal.
Na žalost u 1:15AM na televiziji nema ništa pametno da se gleda.
PTC televizija reprizira snimak današnjeg zasedanja skupštine. Nacionalne televizije puštaju drugorazredne filmove i turske serije. Evo ima čak i neki rialiti šou. Ne očekujem školski obrazovni program u ovo vreme, ali nigde nema nikakve akcije, ni komedije, čak ni neke bljutave romantike da opustiš mozak pred spavanje. Stvarno mi nije jasno da li neko gleda ovaj program.
Možda bih i našao nešto pametnije da gledam na tv-u, kad bih pristao da dokupim paket za odrasle.
Za sada mi ostaje samo da menjam i dalje kanale.
Nalećem na snimak Koncerta godine iz 2000-te godine: Direktori podražavaju neke zvukove koji bi trebalo da budu muzika. Čak mi se i Top Shop više gleda od ovoga. Žao mi je, pankeri. Pank fazu sam odavno prerastao (ali još uvek volim da nosim karirane pantalone).
Ne vredi se truditi, odoh da spavam.
“Ugasi TV, vidiš da te truje,
Pristojnog čoveka nateruju da psuje.”
RASMC