Stanislav 3 god. Petar 8 god.
Dok se vozimo kolima, deca se često raspravljaju ko je bolji vozač: da li je to mama ili tata?
Da bih razgovor napravio interesantnijim, objasnio sam im da moramo da uvedemo neko poređenje kako bi smo utvrdili ko šta radi bolje, a samim tim i ko je stvarno bolji vozač. Drugim rečima, moramo da uspostavimo neku metriku.
Kako sam bio naivan.
Krenulo se sa predlozima. Petar i Stanislav su davali predloge i izmišljali pravila. Svaki koji su smislili nije im bio dovoljno dobar i upotrebljiv, pa se ova priča nastavljala tokom svake vožnje. I to je tako trajalo. I trajalo.
Bezuspešno sam pokušao da priznam da žena vozi bolje od mene samo da bi prestali. Ali, avaj. To priznanje nije bilo prihvatljivo.
Posle više bezuspešnih pokušaja u uspostavljanju metrike, ja sam se ponadao da su odustali od daljeg utvrđivanja i razgovora na ovu temu. Ali onda kako to biva samo u filmovima i izmišljenim pričama, Stanislav je pre neki dan došao do konačnog razumnog zaključka kojim smo okončali dilemu.
Tokom jedne od naših vožnji Stanislav veselo uzvikuje:
- Tata, je bolji vozač!
- Kako sad tata? Juče si rekao da je mama bolji vozač – upita Petar.
- Znaš Pet’e, mama kad vozi ona samo kaže d’ugim vozačima: “Jebem ti matej”, a tata kaže “jebem ti i matej i oca”.
Ja sam ostao zatečen, ali metrika je jednostavna i dilema je konačno otklonjena.
Za sada je tata najbolji vozač u porodici, ali Stanislav ima dobre tendencije da me prevaziđe.