Subota. Ustao sam malo pre šest sati i spremio se za posao. Dok sam silazio niz stepenice razmišljao sam kakvo je maltretiranje ovo ustajanje subotom. Svratio sam u prodavnicu da kupim flašu vode. Kada sam ugledao prodavačicu sanjivu i bunovnu, ništa bolju nego što sam i sam bio u tom trenutku, zapitao sam se kada je ona morala da ustane da bi otvorila prodavnicu u šest sati, da bih ja mogao kupiti to što mi je potrebno. Da li ona mora da ustaje tako rano da ja ne bih morao da razmišljam dan ranije šta treba izjutra poneti na posao?

Detinjstvo sam proveo u malom selu u Banatu. Koliko je selo malo govori podatak da kao dete nisam morao voditi računa o saobraćaju kad prelazim na drugu stranu ulice. U selu postoji jedna pekara, dve kafane i tri prodavnice. Ljudi u selu svoj život jednostavno moraju prilagoditi njihovom radu. Hleb se prodaje do 8h, a nedeljom ga nema uopšte. Prodavnice rade do 21h, a kafane tek od 18h. Continue reading →