Zašto krave kake na ulici?

Petar, 2 godine i 10 meseci

Predveče na selu, dogovaram se sa Petrom šta ćemo da radimo do večere.

– Tajo, hajde da me vodiš na ćošak. Sad će krave da dođu – reče Petar.
– Zar nemamo pametnija posla?
– Nemamo.

I tako smo nas dvojica krenuli do ćoška. Posle nekog vremena krave su počele da pristižu, a Petar je uzbuđen trčao tamo-amo i terao ih da se vrate na put. Prilikom prolaska, jedna krava obavi veliku nuždu baš ispred nas, a Petar me upita:

– Tata, zašto krave kake na ulici?
– Ne znam – odgovorih na brzinu. Dok sam smišljao neko objašnjenje, Petar me preduhitri s objašnjenjem.
– Zato što ne nose pelene!

 

krava-sa-gacama

 

Taja taksista

Petar, 2 godine i 4 meseca.

Nisam taksista. Nisam nikad ni bio taksista. A trenutno ni ne planiram da se bavim tim poslom. Poznavanje puteva u gradu u kojem živiš, smatram osnovnom kulturom svakog vozača. Pritom to posmatram kao neprocenjivu pomoć u savladavanju prelaženja s jednog na drugi kraj grada, što kraćim putem ili kroz što manje semafora. Mnogi bi mi pozavideli na putevima koje biram u takvim situacijama. Mnogi, ali ne baš svi.

Moja mama to ne voli. Moj odabir puteva i ulica kroz Novi Sad, često umeju da je zabune. Grad ne poznaje dobro, kao malo pre spomenuti taksisti, a voli uvek da zna gde se nalazi.

Jednom prilikom dok smo se vozali Nana (tako Petar od milošte zove svoju baku, moju mamu), Petar i ja, čujem njihov razgovor sa zadnjeg sedišta:
– Petre, tvoj Taja, me toliko vrti kroz ovaj Novi Sad, da sad više ne znam gde se nalazimo – reče Nana.
– Nano. Ja ću da ti kažem!
– Ti, znaš gde smo? – pomalo začuđeno ga zapita.
– Znam, Nano! Mi smo u kolima!!! – reče Petar sav oduševljen što joj je pomogao da se snađe.

 

Srećna slava domaćine

Petar, skoro napunio 2 godine

Tih dana trudio sam se da naučim Petra da izgovara smislene rečenice i da sam kombinuje šta će reći.

Bio je decembar i tog dana slavio se sv. Nikola. Dok se mama spremala, mi momci smo bili već uveliko spremni i vežbali smo šta treba da se kaže kad se dođe kod nekog na slavu:

– Srećna slava, domaćine!

Petar je lako ponavljao i čim je mama bila spremna, krenuli smo.

Stigli smo kod Ace i pri ulasku u stan pitao sam Petra:

– Dobro, Petre, kako smo vežbali? Šta se kaže kad se dođe kod nekog na slavu?

Petar se malo zamisli, pogleda u Acu, pa odmah pređe na poentu:

– Daj da jedem!

Kakvu kafu pijete?

U ravnom Banatu na ulaznim vratima firme, koja koja predstavlja zaostavštinu iz perioda poznog socijalizma, pojavio se programer. Ušao je unutra i predstavio se. Radnici su ga zamolili da sedne i sačeka. Direktor će ga ubrzo primiti. Pošto se smestio u stolicu koja baš i nije bila udobna, jedan od zaposlenih ga upita:

– Recite mi da li ste za kafu?
– Jesam, hvala.
– Koju kafu želite?
– Sve jedno, kakvu dobijem.
– Recite slobodno. Možete da birate koju god želite.
– Mogu da biram?
– Da, da, samo izvolite.
– Dobro, onda jedan produženi espreso sa …
– Nemamo espreso.
– Onda nes kafu.
– Nemamo mi to ovde.
– Ok, dajte mi onda domaću i recite mi samo jedno: na šta ste mislili kad ste rekli da mogu da biram koju kafu hoću da popijem?
– Na šta sam mislio!?  Pitao sam Vas lepo, hoćete li slađu, gorču, bez šećera, s mlekom ili bez mleka?
– Aha, jasno mi je Kažete da imate i mleka?
– Imamo.
– Onda jednu bez šećera i bez mleka.

kafa

Sasušenje žitarica

Kao dete sa sela, čiji otac se bavi poljoprivredom (iz hobija, kako on sam često kaže), imam priliku da slušam o različitim problemima sa kojima se susreće. Na žalost, osim da saslušam, najčešće nisam od neke pomoći. Međutim, u jednoj situaciji sam uspeo da rešim problem.

Evo o čemu je bilo reči: poljoprivredni prizvođači često imaju problem da shvate zašto im se na otkupu njihove pšenice, kukuruza ili druge robe prilikom predaje ukoliko je vlaga veća nego što je dozvoljeno po SRBS-u ne skida samo razlika u vlagi neko je to uvek nešto malo veći procenat. Pošto su ovi procenti bili različiti i na otkupnom listu moga oca, a njemu to nije bilo jasno, uzeo sam papir i olovku i počeo da računam. Continue reading

Bitka sa administracijom

Dolaskom vaše bebe na svet dobijate nove obaveze: promena usranih pelena, buđenje u sred noći i ljuljanje do besvesti, kupanje koje ne možete da preskočite zato što vas boli glava, i slične stvari. Sve su ovo slatke muke koje će vas okupirati. Na žalost, pored njih postoje i one koje nisu tako slatke, ali su takođe obavezne. To su poslovi sa državnom administracijom vezani za prijavljivanje bebe. Hvatanje u koštac sa ovim zadacima nije nimalo lak posao, posebno ako ni ne znate šta treba uraditi, poput mene.

Od prijatelja sam, na sreću, dobio spisak stvari koje tata treba da uradi u prve 2 nedelja po bebinom rođenju. Ovaj tekst već dve godine kruži po Novom Sad-u i mnogima je ubrzao rešavanje ovih problema. Spisak sam ažurirao u skladu sa stvarima koje su se u međuvremenu izmenile i tako izmenjenog ga i objavljujem.

Napomena: Ovaj spisak je čisto informativne prirode, pa ga tako i koristite. Za sve detaljne obaveze obratite se nadležnim institucijama. Continue reading

Struktura naučnih TV kanala

Ko god je barem ponekad gledao neku od (na slici) navedenih televizija, složiće se da je njihova struktura programa ista kao na sledećem infografiku.

Preuzeto sa:  PHD Comics.

Kratkom analizom ovih podataka dolazim do zaključka da je preko 70% emitovanog materijala na ovim televizijama najobičnije đubre od programa. O ostalih 30% možemo da diskutujemo, ali verujem da bi posle podrobnije analize i odavde mnogo stvari završilo u korpi za otpatke.

Kad se sve uzme u obzir, ako ovi kanali, koji se deklarišu kao “naučni”, imaju ovakvu programsku šemu onda TV Pink, koju deklarišemo kao “populističku televiziju”, razvaljuje sa svojim emisijama.

Nažalost opet je poruka ista: Ugasi TV vidiš da te truje.

Kad se tikva pokondiri

Mnogi ljudi znaju značenje izraza Pokondirena tikva. S druge strane malobrojni su oni koji znaju kako je nastala ova kovanica, šta znače reči tikva i kondir, kao i zašto se ovaj izraz koristi baš u tom obliku.

Tikva – stari izraz za još stariji sud koji je služio za preručivanje vode iz posude u posudu ili iz posude na veš. Ova jednostavna posuda izradjena je od tikve (bundeve) po kojoj je i dobila naziv.

 

Kondir – posuda iz koje se pijaća voda izlivala u sudove za piće. Kroz otvor na vrhu bi se usula voda iz bunara, a blagim naginjanjem bi potekla kroz uži otvor na boku (zanimljivo, ponekad na samoj dršci).

 

 

Kada se tikva pokondiri“ – kada nešto jednostavnije forme i namene umisli da je nešto od većeg značaja.

Mitar: Slušajte, deco, ja vas kao star mogu malo poučiti. Dobro upamtite od Feme kako je zlo kad prost hoće da digne nos visoko. To baš tako liči kao kad bi krmača vikala: “Molim vas, metnite me u sedlo, meni to lepo stoji. Ja mogu biti kamila”. – A ti, Femo, svaki dan da proučiš onu poslovicu: “Nema ti gore nego kad se tikva pokondiri”, pa unapredak teraj ovakove od sebe. (Pokazujuci Saru.)

Pokondirena tikva

Jovan Sterija Popović

Sportom sam se bavio rekreativno

Srce mi je kucalo sve brže i jače, u ritmu buke koju su pravili motori aviona koji se spremao da poleti za Moskvu. Išao sam na poslovni put gde je trebalo da učestvujem u organizaciji takmičenja na kajak mašinama za teretanu. Ovo takmičenje je bilo u sklopu promocije novog proizvoda na ruskom tržištu, a moje prisustvo kao glavnog programera u firmi, bilo je neophodno na prvom zvaničnom testiranju softvera.

Poletanje je brzo prošlo i ubrzo se avion okretao iznad Istočne kapije Beograda. Dok smo se lagano penjali visoko među oblake, pokušavao sam da skrenem misli sa činjenice da sam prepušten na milost i nemilost pilotu i gomili šrafova koji na okupu drže ovu leteću gvožđuriju.

Kako li izgleda ta Moskva? Da li je stvarno tako velika kao što se priča i da li se tamo čovek zaista može naći usred najvećeg saobraćajnog kolapsa u Evropi? Ovo su samo neka od pitanja o kojima sam razmišljao, a odgovore nisam mogao ni naslutiti.

Iznenada sam se setio da mi je plan puta promenjen pred sam polazak. U početku je bilo dogovoreno da se po sletanju odvezem do centra grada gde bi se našao sa ostalim saradnicima, koji su već stigli. Ovaj plan je, na moju sreću, promenjen i dogovoreno je da me na aerodromu ipak dočeka neko i pomogne mi da se snađem u ovoj megametropoli.

Izgleda li taj Rus kao na filmovima iz poznih 80tih? Ovo je postalo pitanje koje me je na neko vreme zaokupilo.

Baćušku sam zamišljao kao malog i zdepastog, u sivom vunenom džemperu, kožnoj šoferskoj jakni i sa čuvenom šubarom koja štiti uši od hladne ruske zime. Brkovi isti onakvi kakve je nekad imao Staljin i neobrijana brada od tri dana nekako su prirodno išli uz ovaj lik. Čekaj, ruska šubara i Staljinovi brkovi ne idu zajedno, a ionako je početak novembra pa još uvek nije tako hladno. Temperatura je tek koji stepen ispod nule. Sigurno nosi kožni kačket umesto šubare, on mnogo bolje ide uz te brkove. Ovaj lik će garant imati loš zadah na votku i smrdeti na beli luk. Poluraspala, krem Lada Riva iz 80-tih, će nas sigurno odvesti do centra, a ako baš budem imao sreće možda će me dočekati u Volgi, ruskom vozilu koje je bilo san svakog istočnoevropskog birokrate za vreme hladnog rata.

Dok sam ja tako zamišljao svog domaćina približavali smo se odredištu. Let je protekao bez terorista i turbulencije, pa smo stigli u predviđeno vreme. Bez ikakvih problema prošao sam carinsku kontrolu i izašao u hol aerodroma Šeremećevo. Među brojnim taksistima pokušavao sam da ugledam nekog ko bi ličio na osobu koju sam zamislio. Čudno, niko tako nije izgledao. Neverovatno je kako nam holivudski filmovi često predstavljaju iskrivljenu sliku o određenim mestima i ljudima.

Sa svih strana počeli su da me opkoljavaju taksisti i na lošem engleskom mi nudili prevoz. Ubeđivali su me kako oni legalno rade i da će me za “malo” para odvesti do grada. Niko od njih nije prevarant. Naravno da nije.

Dok sam se trudio da im na najljubazniji mogući način stavim do znanja da nisam zainteresovan da se oprostim od mučno stečene lične ušteđevine, išao sam po holu i gledao da li neko drži tablu sa natpisom koji mene interesuje. Mog prijatelja nigde nije bilo.

– Verovatno mu je pukla guma ili ispao motor, pa malo kasni – mislio sam u sebi – a možda su se odlučili da im više nisam bitan.

Desetak minuta sam posmatrao ljude oko sebe i zavirivao u sve table koje su ljudi držali u rukama. Tada je u hol aerodroma ušao lik koji je na prvi pogled izgledao izuzetno smotano. Visok skoro 2 metra i neverovatno krakat, sušta suprotnost Baćuški kojeg sam ja očekivao. U ruci je nosio neki papir, što me je neteralo da ga ispratim pogledom. U prostoriji sam već bio zavirio u sve table i papire, tako da nije bilo ništa pametnije da se radi. Rus je otišao do monitora sa dolaznim letovima i posle kratkog pogleda na njega udario se desnom rukom po čelu. U levoj je još uvek držao presavijeni papir. Počeo je da se okreće po holu, kao da pogledom nekog traži. Papir i dalje nije razmotavao, a njegova sadržina bila je ono što je mene zanimalo.

– Ako je ovo lik koji treba da me sačeka, biće dobro ako uspem da stignem do hotela – prošlo mi je kroz glavu.

Konačno je razmotao papir i stidljivo počeo da ga pokazuje. Okrenuo mi je leđa tako da nisam mogao da pročitam šta piše. Odlučio sam da odem sa druge strane i pogledam. Da ne bih bio napadan, obišao sam ga u luku od 3-4 metra. Taman kad je ostalo da napravim još jedan korak i pročitam, on se okrenuo na drugu stranu.

– E, starno je sad dosta, ovaj kao da me namerno zajebava! – pomislio sam.

Tada sam odlučio da ovog puta ne pravim toliki krug, nego da malo drskije prođem pored njega i pogledam šta piše na papiru. Skoro da sam se sudario sa njim i oteo mu onaj papir iz ruke dok sam prolazio. Nadao sam se da on nije moj vozač, ali avaj… Na papiru je u koloru bilo ispisano ime kompanije za koju radim, tako da više nije bilo sumnje. To je bio moj vozač u narednih nekoliko dana.

– Zdravo, ja sam Aleksandar. Mene čekaš. – predstavio sam se.

– Stanislav – reče Rus i razvuče lice u jedan veliki osmeh, valjda zato što nije morao dugo da čeka.

Uputili smo se ka izlazu. Stanislav je govorio na ruskom i bio je vidno raspoložen. Ispred kola nas je sačekala njegova supruga, a gepek nemačkog džipa koji se otvara na dugme daljinskog, definitivno je bio iznad mojih očekivanja Lade ili Volge.

Noć je odavno prekrila grad. Napustili smo aerodrom i uputili se ka Moskvi, bar sam ja tako mislio. Stanislav je non-stop nešto pričao i objašnjavao. Čas meni, čas svojoj ženi. Trudio sam se da ga slušam, ali on je govorio na ruskom. Klimao sam glavom i pravio se da ga razumem. Uistinu, razumeo sam svaku petu reč. Posle četiri godine učenja ruskog u osnovnoj školi, o ovom jeziku znao samo samo da ima 33 slova i nekoliko reči koje se izgovaraju slično kao i kod nas, mada mogu imati sasvim drugačije značenje. Znao sam šta znači velasiped i lošađ, ali ni bicikli, ni konj mi u ovom trenutku nisu trebali. Moje znanje ruskog tu se i završavalo. Pokušavao sam da se setim nečega, ali ništa drugo mi nije padalo na pamet osim prve rečenice koju te nauče na časovima ruskog:

– Privet, menja zovut Mašenka.

Njegovo znanje engleskog jezika se moglo porediti sa mojim znanjem ruskog. Poneka reč naučena u američkim filmovima i to je to. Ali, dobra volja, objašnjavanje i rukama i nogama omogućili su nam ipak da se uspešno sporazumemo u nekim momentima. Ponekad sam se morao truditi iz petnih žila da ga razumem šta priča. Tada sam uspevao da pohvatam samo određene fragmente, koji sami za sebe nisu ništa značili. Nikad mi kao tada nije bilo žao što nisam naučio ruski i što sam bežao sa časova. Trudio sam se da održim razgovor na sve moguće načine, kako ne bi nastala neprijatna tišina koju niko ne voli, a na sreću Stanislav mi je pomagao u tome.

Dok smo se vozili objašnjavao mi je da je on osoba kojoj treba da se obratim za sve što mi zafali; pričao je o Rusiji; o tome kako je moj direktor već stigao iz Beča i smestio se; o predstojećem takmičenju koje treba da organizujemo; opisivao je predele kroz koje prolazimo i njihove zanimljivosti. Nažalost ovo poslednje u mraku mi baš i nije imalo puno smisla, jer sam malo šta od toga mogao videti.

U jednom trenutku Stanislav je poveo razgovor o tome ko će sve biti od poznatih sportista na takmičenju koje organizujemo. Biće tu sva velika imena ruskog sporta. Meni lično koji ne pratim sport, a još manje veslanje i kajakanje, ona nisu značila puno. Ali ako Stanislav kaže da su osvajali medalje na Olimpijadama, onda oni moraju biti vrhunski sportisti.

– Otkud ti u toj ekipi? Da li si i ti sportista? – pitao sam ga.

– Bio sam nekad, ali ja sam se sportom bavio više rekreativno. Večeras ćeš upoznati mog prijatelja Dimu, on je pravi sportista.

– Ok, a kojim sportom se on bavi?

– Vožnjom kajaka.

– A kojim si se ti sportom bavio? – svojim izgledom definitivno nije delovao kao kajakaš.

– Skok u dalj. Long jump. – reče Stanislav, a ja se setih kako moja drugarica Miljana ovu disciplinu zove prosto skok u pesak.

– I? Jel bilo nekih rezultata?

– Onako, ništa specijalno, ali ne brini tokom ova četiri dana upoznaću te sa vrhunskim sportistima Rusije, – reče on i promeni temu – Vi ste smešteni 50tak kilometara van Moskve, svako jutro doći će neko po vas da Vas doveze do Gribnoj kanala…

Posle dvadesetak minuta vožnje umesto raznih hala industrijske zone, počele su se pojavljivati šume. Ubrzo smo stigli do mesta gde smo bili smešteni. Bila je to grupa od četiri vikendice u sred šume, okružene visokim drvenim zidovima. Meni lično sve ovo je više ličilo na mesto za odmor porodice Soprano, nego nekih sportista, pa sam se nadao da neću pronaći neki leš u zamrzivaču. Ujutro kada sam ustao i osmotrio okolinu shvatio sam da su naši domaćini veoma gostoljubivi i da je ovo mesto mnogo interesantnije od bilo kakvog hotela-motela.

Stanislav je održao svoje obećanje. Upoznao me je sa mnogim aktuelnim sportistima Rusije, kao i sa nekim proslavljenim sportkim veteranima. Bio je odličan domaćin, uvek tu da mi pomogne, zabavi i usluži. Poslednje večeri mog boravka u Moskvi, posetio sam zvaničnu teretanu u okviru moskovskog Olimpijskog kompleksa. Na zidu teretane bile su okačene slike sportista koje sam upoznao u toku proteklih nekoliko dana. Pored slika osvajača zlatnih olimpijskih medalja nalazila i slika mog domaćina Stanislava. Mnoga dešavanja i gomila utisaka nisu mi dozvolila da reagujem na tu činjenicu.

Po povratku u Novi Sad, ta slika je počela da me kopka. Zašto je bila tamo okačena ako Stanislav nije postigao nikakve specijalne rezultate? Nije puno vremena prošlo od momenta kad mi je to pitanje jasno sinulo u glavi do momenta kada sam seo za računar i potražio njegovo ime na internetu. Imao sam šta i da vidim, čovek koji se “rekreativno” bavio sportom je:

Stanislav Tarasenko – vicešampion sveta u disciplini skok u dalj, Svetsko prvenstvo u atletici,

Štutgart, 1993.

 

 

Ugasi TV vidiš da te truje

Žedan sam.

U frižideru se sok od borovnice hladi već dva dana. Odlično! Nasuo sam čašu soka i upalio tv.

Na tv-u ide neka bolesna emisija “Destroyed in seconds”. Svašta se emituje danas. Gomila nabacanih katastrofa za koje ne znam čemu služe. Ne želim da se naslađujem tuđom nesrećom, a ne vidim neku drugu poentu ove emisije.

U stvari, ni ne zanima me.

Menjam kanal.

Na žalost u 1:15AM na televiziji nema ništa pametno da se gleda.

PTC televizija reprizira snimak današnjeg zasedanja skupštine. Nacionalne televizije puštaju drugorazredne filmove i turske serije. Evo ima čak i neki rialiti šou. Ne očekujem školski obrazovni program u ovo vreme, ali nigde nema nikakve akcije, ni komedije, čak ni neke bljutave romantike da opustiš mozak pred spavanje. Stvarno mi nije jasno da li neko gleda ovaj program.

Možda bih i našao nešto pametnije da gledam na tv-u, kad bih pristao da dokupim paket za odrasle.

Za sada mi ostaje samo da menjam i dalje kanale.

Nalećem na snimak Koncerta godine iz 2000-te godine: Direktori podražavaju neke zvukove koji bi trebalo da budu muzika. Čak mi se i Top Shop više gleda od ovoga. Žao mi je, pankeri. Pank fazu sam odavno prerastao (ali  još uvek volim da nosim karirane pantalone).

Ne vredi se truditi, odoh da spavam.

 

“Ugasi TV, vidiš da te truje,
Pristojnog čoveka nateruju da psuje.”
RASMC